Рокер на хуманитарном раду

Бран­ко Го­лу­бо­вић Го­луб, во­ђа и пе­вач култ­не ша­бач­ке панк-рок гру­пе „Го­бли­ни“, по­сле по­нов­ног оку­пља­ња бен­да ка­зао је да је њи­хов по­вра­так по­сле­ди­ца же­ље да се од пу­бли­ке опро­сте на пра­ви на­чин. Го­луб, у екс­клу­зив­ном ин­тер­вју за „Прав­ду“, при­ча о свом при­ват­ном жи­во­ту и „Го­бли­ни­ма“, ко­ји су пре­ста­ли да сви­ра­ју пре го­то­во де­сет го­ди­на.

Ово је по­вра­так „Го­бли­на“, у сми­слу пру­жа­ња шан­се да се опро­сти­мо јед­ни од дру­гих она­ко ка­ко то до­ли­ку­је, на пра­ви на­чин. Же­ле­ли смо да нас љу­ди ви­де и да зна­ју да су то зад­њи кон­цер­ти.

Де­фи­ни­тив­но „Го­бли­ни“ ви­ше не­ће сви­ра­ти?

– Ка­ко са­да ства­ри сто­је, ве­о­ма те­шко. На­жа­лост, ја сам глав­ни кри­вац за то, мој жи­вот и мо­је оба­ве­зе. Ни­ка­да не мо­гу ре­ћи де­фи­ни­тив­но не, јер, ако би се ика­да пру­жи­ла шан­са да се на­ђе­мо за је­дан или два кон­цер­та, не­ће­мо је про­пу­сти­ти. Али, не ви­дим мо­гућ­ност да поч­не­мо, као по­но­во, ка­ри­је­ру. То је из­у­зет­но те­шко у на­шем слу­ча­ју. Да би ура­ди­ли по­штен ЦД, то би зах­те­ва­ло нај­ма­ње три или че­ти­ри ме­се­ца ра­да. У мом слу­ча­ју, то је не­мо­гу­ће, јер сам већ у ок­то­бру у Па­ки­ста­ну, где тре­ба да се по­све­тим пру­жа­њу по­мо­ћи љу­ди­ма ко­ји су угро­же­ни од по­пла­ва. То је жи­вот на ко­ји се од­лу­чиш и мо­раш да га по­шту­јеш.

По ре­ак­ци­ји пу­бли­ке на кон­цер­ту у Шап­цу ви­де­ло се да вас љу­ди же­ле…

– Да! При­јем пу­бли­ке је био сја­јан. Ни­сам оче­ки­вао да ће баш та­ко све да бу­де. Би­ло је до­ста кон­так­та са љу­ди­ма пу­тем ин­тер­не­та, а то су све љу­ди ко­ји те го­ти­ве и ко­ји ти ка­жу да је­два че­ка­ју да до­ђе­мо и да ће би­ти су­пер. Ни­сам оче­ки­вао да ће то баш то­ли­ко да­ле­ко да оде и да ће љу­ди та­ко ре­а­го­ва­ти. Би­ло је при­лич­но емо­тив­но са на­ше стра­не, а у раз­го­во­ру са љу­ди­ма схва­тио сам да је би­ло емо­тив­но реаговала и пу­бли­ка. То је ве­ро­ват­но нај­е­мо­тив­ни­ји кон­церт ко­ји смо од­сви­ра­ли, а енер­ги­ја је би­ла за­и­ста до­бра, са обе стра­не.

На­пу­стили сте Ср­би­ју од­мах по­сле рас­па­да „Го­бли­на“ и оти­шли у Ав­га­ни­стан да се ба­вите ху­ма­ни­тар­ним ра­дом. Да ли је то ко­на­чан од­ла­зак из Шап­ца, Ср­би­је?

– Ми­слим да је­сте. Увек сам ра­дио са НВО. Од­лу­ка о мом од­ла­ску из зе­мље и о по­чет­ку жи­вље­ња у но­вим сре­ди­на­ма, а са­мим тим и фор­ми­ра­њу по­ро­ди­це, си­гур­но је био знак да мој жи­вот иде у не­ком дру­гом прав­цу. Ме­ни је бо­ра­ви­ште у Фи­рен­ци у Ита­ли­ји, и ту жи­вим. Ша­бац је­сте мој град, ме­сто у ко­ме сам се ро­дио, где имам при­ја­те­ље. Увек ћу ра­до до­ла­зи­ти, али не ве­ру­јем да ћу се вра­ти­ти у Ша­бац да ту жи­вим.

Да ли је ва­ша бив­ша су­пру­га, ко­ја је Ита­ли­јан­ка, има­ла ути­ца­ја да оде­те ван зе­мље?

– Је­сте, али, искре­но, ако поч­неш да се про­фе­си­о­нал­но ба­виш ху­ма­ни­тар­ним ра­дом, по­ста­јеш све­стан да ћеш за­вр­ши­ти пре­ко гра­не, у не­ким дру­гим зе­мља­ма. На­ро­чи­то у мом слу­ча­ју. По­чео сам да ра­дим у Ср­би­ји, по­кри­вао сам БиХ, Хр­ват­ску. Пу­то­ва­ло се до­ста, али им­пе­ра­тив сва­ког ху­ма­ни­тар­ног рад­ни­ка је­сте да по­ста­не ин­тер­на­ци­о­нал­ни ху­ма­ни­тар­ни рад­ник, и да осе­ти тај „че­ленџ“ ра­да у не­ким зе­мља­ма где за­и­ста по­сто­ји по­тре­ба за љу­ди­ма тог ка­ли­бра.

Ка­ко је ва­ша по­ро­ди­ца у Ср­би­ји гле­да­ла на то ка­да сте од­лу­чи­ли да на­пу­сти­те зе­мљу?

– Ја сам је­ди­нац. Зна­те оно, је­дин­ци су раз­ма­же­ни, а обич­но и ро­ди­те­љи је­ди­на­ца су раз­ма­же­ни. Да бу­дем искрен, чи­ји би се ро­ди­те­љи об­ра­до­ва­ли са­зна­њем да им син иде у Ав­га­ни­стан? Та­ко је би­ло и са мо­ји­ма. Ту су би­ле не­ке по­ме­ша­не емо­ци­је, од њи­хо­ве сре­ће што сам на­шао се­бе, и што сам се, као, до­ка­зао у не­ком ху­ма­ни­тар­ном све­ту, као осо­ба ко­ја је по­треб­на и ко­ја се тра­жи у та­квим си­ту­а­ци­ја­ма. Би­ло је и емо­ци­ја које баш ни­су при­јат­не. Ви­си­ли су ис­пред те­ле­ви­зо­ра гле­да­ју­ћи ве­сти, да би мо­гли да схва­те шта се де­ша­ва у Ав­га­ни­ста­ну, и да ли је све ОК. По том пи­та­њу, то је би­ло не­ко ве­ли­ко бре­ме за ме­не.

На­и­шли сте на не­што но­во у тој зе­мљи, и ту је на­ста­ла и књи­га „Пи­сма из Ав­га­ни­ста­на“…

– Тач­но. Би­ло је ту мно­го по­ру­ка. По­ку­шао сам на не­ки ху­мо­ри­сти­чан на­чин да опи­шем шта се то де­ша­ва у сва­ко­днев­ном жи­во­ту, а да то и ко­ри­стим као не­ку вр­сту оруж­ја про­тив де­пре­си­је и стре­са са ко­јим се љу­ди ко­ји ра­де у Ав­га­ни­ста­ну сва­ко­днев­но сре­ћу. Драг ми је део у ко­ме сам опи­си­вао раз­не ре­сто­ра­не, по­ку­ша­ва­ју­ћи да их оце­ним, од ку­хи­ње пре­ко по­слу­ге… Би­ла је ту и при­ча ка­ко се ува­љу­је­мо на жур­ке на име јед­ног чо­ве­ка ко­јег смо зна­ли из ита­ли­јан­ске ам­ба­са­де, а ко­ји је био наш при­ја­тељ. На ли­сти су љу­ди мо­гли да га обе­ле­же и по 15 пу­та; сви би­смо се по­ја­ви­ли у раз­ли­чи­тим пе­ри­о­ди­ма, и ре­кли да се зо­ве­мо Фа­бри­цио. Та­ко смо ула­зи­ли на ве­ће жур­ке у Ка­бу­лу.

Ка­кав је жи­вот јед­ног ро­ке­ра у зе­мљи са дру­гим мен­та­ли­те­том и дру­гом кул­ту­ром?

– Ми­слим да ми ро­кен­рол до­ста по­ма­же. Ро­кен­рол је отво­рен пре­ма дру­гим кул­ту­ра­ма, пре­ма све­му но­вом. То ми је са­мо по­мо­гло да лак­ше при­хва­тим ства­ри око се­бе и да ме љу­ди лак­ше схва­те. Ро­кен­рол од­ли­ку­је сјај­на ко­му­ни­ка­ци­ја, она ти по­ма­же да се по­ве­жеш са сви­ма.

Да ли су у Ав­га­ни­ста­ну чу­ли за „Го­бли­не“, да ли си им пу­штао ва­ше пе­сме?

– Не! Има Ита­ли­ја­на ко­ји су чу­ли за нас, по­што смо ми у Ита­ли­ји има­ли тур­не­ју. Би­ло је још не­ко­ли­ко стра­на­ца у Ав­га­ни­ста­ну ко­ји су нас гле­да­ли у Бе­о­гра­ду.

Ка­да из­ла­зи на­ја­вље­ни до­ку­мен­та­рац о „Го­бли­ни­ма“?

– До­ку­мен­та­рац још ни­је за­вр­шен, јер смо че­ка­ли зад­ње сним­ке са кон­цер­та у Шап­цу. Не знам да ли ће се ићи на још сни­ма­ка са пред­сто­је­ћих кон­це­ра­та. Ми­слим да ће до­ку­мен­та­рац би­ти пред­ста­вљен по­сле на­ше тур­не­је.

Где ће­те још сви­ра­ти до ко­нач­ног опро­шта­ја?

– Зре­ња­нин 27. ав­гу­ста, Бе­о­град 28, Љу­бља­на 2. сеп­тем­бар, Ко­че­вје 3. и Ба­ња Лу­ка 4. сеп­тем­бра. Ка­ко ства­ри сто­је, за са­да ту ста­вља­мо тач­ку на рад „Го­бли­на“.

Но­ве пе­сме

Ура­ди­ли сте и сингл ЦД „Цр­но на бе­ло“, са две но­ве пе­сме – „Лу­на“ и „Као да“. Да ли су оне напи­са­не ра­ни­је или не­по­сред­но пред твој до­ла­зак у Ср­би­ју?

– „Као да“ на­ста­ла је за вре­ме ал­бу­ма „Ре кон­тра“, али, ако се по­сма­тра стил­ски и аран­жман­ски, ни­је има­ла ме­сто на том ал­бу­му. Она би би­ла иде­ал­на за ал­бум „У маг­но­ве­њу“. „Као да“ је са­вр­ше­на пе­сма, али се ни­је укла­па­ла у „Ре кон­тру“. Пе­сма „Лу­на“ на­ста­ла је у Гру­зи­ји, а за три са­та про­бе она је би­ла пот­пу­но спрем­на. Кроз те пе­сме смо хте­ли да об­ја­сни­мо где смо ми са­да и ка­ко раз­ми­шља­мо, а и да љу­ди­ма пру­жи­мо шан­су да чу­ју не­што но­во, по­сле то­ли­ко го­ди­на.

Предраг Јеремић

Фото: Марко Ристић