Поносан сам што ћу постати Србин

Га­бри­јел Кле­вер­сон Кор­до­ва Клео, тре­нут­но нај­бо­љи фуд­ба­лер Пар­ти­за­на, по­но­сан је на то што ће уско­ро по­ста­ти Ср­бин. Бра­зи­лац ко­ји је са осам го­ло­ва прак­тич­но сам од­вео цр­но-бе­ле у Ли­гу шам­пи­о­на, у ин­тер­вјуу „Прав­ди“, из­ме­ђу оста­лог, при­ча о срп­ској ре­пре­зен­та­ци­ји и се­лек­то­ру Ра­до­ми­ру Ан­ти­ћу, ужи­ва­њу у Бе­о­гра­ду и дру­же­њу са зе­мља­ци­ма, ко­јих има до­ста у срп­ском фуд­ба­лу.

Бра­зил­ски ин­тер­на­ци­о­на­лац у ви­ше на­вра­та ис­ти­цао је да би ра­до играо за „ор­ло­ве“. Пре не­ко­ли­ко да­на пре­дао је зах­тев за до­би­ја­ње срп­ског др­жа­вљан­ства и тим по­во­дом био гост ми­ни­стра по­ли­ци­је Иви­це Да­чи­ћа.

Шта за вас зна­чи до­би­ја­ње срп­ског па­со­ша?

– Ве­о­ма сам сре­ћан што ћу до­би­ти срп­ски па­сош, јер мно­го во­лим ову зе­мљу и љу­де у њој. Сре­ћан сам и по­но­сан у исто вре­ме што ћу уско­ро по­ста­ти Ср­бин. Ово је ве­ли­ки про­грес у мом жи­во­ту и са­да ми се отва­ра­ју раз­не мо­гућ­но­сти.

Од­лич­не игре и сјај­на ре­а­ли­за­ци­ја при­мо­ра­ле су се­лек­то­ра „ор­ло­ва“ Ра­до­ми­ра Ан­ти­ћа да озбиљ­но раз­ми­шља о Пар­ти­за­но­вом гол­ге­те­ру. Оче­ку­је­те ли уско­ро по­зив у наш на­ци­о­нал­ни тим?

– Ре­као сам да бих во­лео да играм за Ср­би­ју, и ту ди­ле­ме не­ма. Ипак, све за­ви­си од се­лек­то­ра Ан­ти­ћа и ње­го­ве од­лу­ке. Уко­ли­ко ме бу­де по­звао, не­ма сум­ње да ћу да­ти све од се­бе да по­мог­нем ре­пре­зен­та­ци­ји Ср­би­је.

Ка­ко под­но­си­те те­рет по­пу­лар­но­сти?

– Ја сам јед­но­став­на осо­ба и се­бе не до­жи­вља­вам као ме­диј­ску зве­зду. Из­у­зет­но сам по­но­сан што сам играч Пар­ти­за­на и ва­жно ми је да љу­ди пре­по­зна­ју мој рад. То је оно што тре­ба да бу­де по­зна­то и при­зна­то, а не ја као лич­ност. То што ме љу­ди на ули­ци пре­по­зна­ју, го­во­ри да се мој рад це­ни.

Ка­ко сте се сна­шли у Бе­о­гра­ду?

– Бе­о­град је мо­ја дру­га ку­ћа или, мо­гу да ка­жем, и пр­ва. Ов­де сам две го­ди­не, а имам осе­ћај као да сам ро­ђен у срп­ској пре­сто­ни­ци. Ср­би­ја и Бе­о­град су за ме­не исто што и мој род­ни град и Бра­зил. Не­ма раз­ли­ке.

С ким се дру­жи­те и где нај­че­шће из­ла­зи­те?

– Во­дим вр­ло јед­но­ста­ван жи­вот. Сло­бод­но вре­ме ко­ри­стим да бу­дем са по­ро­ди­цом. Че­сто са су­пру­гом Клеј­ди и си­ном Ен­ри­ке­ом про­ше­там Зе­мун­ским ке­јом, а иза хо­те­ла „Ју­го­сла­ви­ја“ је деч­је игра­ли­ште, где се мој ма­ли­шан ле­по за­ба­вља. Во­лим да скок­нем до ТЦ „Ушће“, ка­ко због шо­пин­га, та­ко и због за­ба­ве. Та­мо се че­сто ра­зо­но­дим ку­гла­њем или би­ли­ја­ром. Но­ћу не из­ла­зим мно­го, али во­лим по­не­кад да одем на ве­че­ру са сво­јом су­пру­гом, док ми ре­сто­ра­не углав­ном пре­по­ру­чу­ју при­ја­те­љи.

Ка­ко сте се при­ви­кли на срп­ску ку­хи­њу?– При­ја ми све што нам спре­ма­ју у „Зе­му­не­лу“, док у кућ­ној ре­жи­ји су­пру­га Клеј­ди на­сто­ји да у це­лу при­чу уне­се бра­зил­ски шмек. У Ср­би­ји су ме оду­ше­ви­ле па­ла­чин­ке, и то оне са чо­ко­ла­дом. Ствар­но су фан­та­стич­не.

Са­зна­ли смо да ор­га­ни­зу­је­те „бра­зил­ске ве­че­ри“ у свом ста­ну?

– И не са­мо бра­зил­ске… Ре­дов­но нам у го­сте до­ла­зи Ва­шинг­тон. На­вра­ћа­ли су Плеч, Ал­веш, Ази­њо, по­не­кад свра­ти Мо­ре­и­ра, као Ди­ја­ра док је ни­је оти­шао из Ср­би­је. На­рав­но, ту су и зве­зда­ши Са­вио и Ка­ду. Иако су игра­чи Цр­ве­не зве­зде, ми смо од­лич­ни дру­га­ри. Уз ве­че­ру ле­по по­при­ча­мо, дру­жи­мо се…

Иде­мо на све или ни­шта

Ка­ква су ва­ша оче­ки­ва­ња у Ли­ги шам­пи­о­на?

– Мо­ра­мо да да­мо све од се­бе, јер не­ма­мо шта да из­гу­би­мо. Иде­мо на све или ни­шта. До­би­ли смо ја­ку гру­пу, али то не мо­ра ни­шта да зна­чи. Све је мо­гу­ће, а на на­ма је да по­ка­же­мо ко­ли­ко вре­ди­мо.

Че­стит­ке при­ја­те­ља из Зве­зде

Да ли су вас зва­ли из Цр­ве­не зве­зде да вам че­сти­та­ју на до­би­ја­њу срп­ског па­со­ша и пла­сма­ну у Ли­гу шам­пи­о­на?

– Имам до­ста при­ја­те­ља ме­ђу фуд­ба­ле­ри­ма Цр­ве­не зве­зде, као и ме­ђу љу­ди­ма ко­ји ра­де у клу­бу са „Ма­ра­ка­не“. Они су ми, на­рав­но, че­сти­та­ли и при­јат­но ме из­не­на­ди­ли.

С. Милошевић – Д. Ђокић