Затрпани смо медијским екстремима

Ср­ђан Ко­ље­вић твр­ди да је од по­чет­ка имао ја­сну ви­зи­ју фил­ма „Же­на са сло­мље­ним но­сем“, да се не га­ди на­гра­да, већ при­зна­је да му го­де. Имао је од­лич­ну са­рад­њу с глум­ци­ма, а ужа­са­ва га естра­ди­за­ци­ја кул­ту­ре.

Ка­ко об­ја­шња­ва­те ве­ли­ки успех „Же­не са сло­мље­ним но­сем“ и број­не на­гра­де ко­је су усле­ди­ле? Да ли сте, искре­но, оче­ки­ва­ли та­ко не­што?

– Не­за­хвал­но је да ја то об­ја­шња­вам, ја сам се са­мо стр­пљи­во тру­дио да на­пра­вим филм нај­бо­ље што мо­гу, и сре­ћан сам што та при­ча до­ти­че љу­де, што још ре­а­гу­ју на не­ка зрн­ца ху­ма­ни­зма, ве­ре, на­де, што још во­ле филм у кла­сич­ном сми­слу те ре­чи. Јед­на­ко су ми дра­ге и на­гра­де пу­бли­ке и ме­ђу­на­род­ног жи­ри­ја, јер је филм ква­ли­те­тан са­мо ако је аутен­ти­чан и уте­ме­љен у сво­ју сре­ди­ну, али исто­вре­ме­но и уни­вер­за­лан, од­но­сно пре­но­си при­чу, емо­ци­је, ви­ђе­ње све­та и филм­ски из­раз на та­кав на­чин да и љу­ди из нај­ра­зли­чи­ти­јих кул­ту­ра исто ре­а­гу­ју.

Три раз­ли­чи­те људ­ске суд­би­не се пре­пли­ћу у фил­му, да ли је сна­га ис­кре­не жи­вот­не при­че и суд­би­не обич­ног чо­ве­ка, по ва­шем ми­шље­њу, за­слу­жна за гле­да­ност „Же­не…“?

– Ве­ру­јем да су им искре­ност и ова­кве суд­би­не ли­ко­ва, за­пра­во, на не­ки на­чин, бли­ске; а то сам и же­лео. Из­гле­да да још увек има до­ста нор­мал­них љу­ди – у то ду­бо­ко ве­ру­јем – са­мо су скри­ве­ни, не­ви­дљи­ви од сил­не ха­ла­бу­ке ме­ди­ја и по­ли­ти­ке; јер смо за­тр­па­ни љу­ди­ма и при­зо­ри­ма ко­ји су на раз­ли­чи­те на­чи­не екс­трем­ни или би­зар­ни. И го­во­ри нам се да је то на­ша ствар­ност. Али ни­је.

Ка­ко је би­ло ра­ди­ти са та­ко вр­сним глум­ци­ма ка­кви су Бран­ка Ка­тић и Не­бој­ша Гло­го­вац?

– Ле­по и ла­ко. По­што сам знао шта же­лим, ко­је емо­ци­је и ни­јан­се и у ко­јој сце­ни, а они, као и Ани­ца До­бра и На­да Шар­гин и сви оста­ли, је­су из­ван­ред­ни глум­ци ко­ји су ве­ро­ва­ли у це­лу при­чу, рад је био за­до­вољ­ство, од­но­сно та­ко­зва­но ’фи­но по­де­ша­ва­ње’ с ци­љем да сви од­лич­ни глум­ци да­ју свој мак­си­мум у тим уло­га­ма.

Естра­ди­за­ци­ја кул­ту­ре

– Ста­ње у кул­ту­ри је по­ма­ло учма­ло, про­вин­ци­јал­но и изо­ло­ва­но. Кад се ба­ви­те филм­ским ства­ра­ла­штвом то ве­ро­ват­но нај­лак­ше уочи­те, али ми­слим да је у кул­ту­ри у прин­ци­пу та­ко. Кул­ту­ра прак­тич­но не­ста­је. Естра­да је про­гла­ше­на кул­ту­ром, а и део суп­кул­ту­ре се под­во­ди под кул­ту­ру. А уз то, кад не­ма­те ни­ка­кав ре­фе­рен­тан си­стем вред­но­сти, не мо­же­те ни од оно­га што при­ма­те из све­та да раз­лу­чи­те шта је ква­ли­тет, а шта не.

Срећко Миловановић

Фото: А. Плавевски