И књижевност је страначка

БЕ­О­ГРАД – Зо­ран Бог­нар је­дан од на­ших нај­пре­во­ђе­ни­јих пе­сни­ка, ко­ји иза се­бе има мно­штво на­гра­да. Не­дав­но је до­био пре­сти­жно при­зна­ње „Ди­ми­три­је Ми­три­но­вић“ за збир­ку но­вих и иза­бра­них пе­са­ма „Ла­ви­ринт кру­га“. У ин­тер­вјуу за „Прав­ду“ Бог­нар го­во­ри о свом ра­ду, по­е­зи­ји и кул­тур­ној сце­ни у Ср­би­ји.

Ка­ко се да­нас од­но­си­те пре­ма на­гра­да­ма?

– На­гра­да „Ди­ми­три­је Ми­три­но­вић“ ми је по­себ­но дра­га за­то што сам је до­био за књи­гу ко­јом обе­ле­жа­вам 25 го­ди­на про­фе­си­о­нал­ног ра­да. Ина­че, мој од­нос пре­ма на­гра­да­ма је од ра­ни­је по­знат ши­рој јав­но­сти. Иако сам до са­да до­био 17 на­ци­о­нал­них и три ме­ђу­на­род­не на­гра­де, лич­но ми­слим да је нај­ве­ћа пи­шче­ва на­гра­да да пи­ше и да га не на­пу­шта­ју ин­спи­ра­ци­ја и кре­а­ти­ван мир. Све оста­ло при­па­да ин­те­лек­ту­ал­ној би­жу­те­ри­ји и под­сме­ху вред­ним фи­ли­гра­ни­ма су­је­те. Ни­је реч ни о ка­квој скром­но­сти, не­го о ре­ал­ном и је­ди­ном мо­гу­ћем при­сту­пу ли­те­ра­ту­ри. Књи­ге су пот­пу­но са­мо­стал­на би­ћа, жи­ве не­за­ви­сно свој жи­вот и има­ју свој пут. Ми, ауто­ри, са­мо смо њи­хо­ви ро­ди­те­љи, ко­ји не мо­же­мо да сво­јој „де­ци“ пра­ви­мо уступ­ке.

Ко­ли­ко је по­е­зи­ја по­след­њих го­ди­на ста­вље­на на мар­ги­ну у од­но­су на оста­ле књи­жев­не жан­ро­ве?

– Све­до­ци смо да су кул­ту­ра и умет­ност нај­ве­ће жр­тве у та­ко­зва­ној тран­зи­ци­о­ној Ср­би­ји, јер се у њих ула­же ма­ње не­го икад. Па, ако се не­кад го­во­ри­ла она из­ли­за­на фло­ску­ла „да је кул­ту­ра у на­шем дру­штву по­след­ња ру­па на сви­ра­ли“, шта он­да ре­ћи за са­му по­е­зи­ју не­го да за њу ви­ше не­ма ме­ста на тој „сви­ра­ли“. Пе­сник је пот­пу­но не­при­ла­го­ђен у Ср­би­ји, баш као и ве­ге­та­ри­ја­нац у зе­мљи ро­шти­ља; у зе­мљи Ср­би­ји из ко­је је, баш као и оно­мад из Пла­то­но­ве др­жа­ве, по­е­зи­ја про­те­ра­на на ве­ли­ка вра­та. О то­ме све­до­чи по­да­так да са­мо још два срп­ска из­да­ва­ча у кон­ти­ну­и­те­ту штам­па­ју по­ет­ске књи­ге. То су кра­ље­вач­ка „По­ве­ља“ и вр­шач­ки „КОВ“. Да­нас го­то­во сви из­да­ва­чи због еко­ном­ске кри­зе штам­па­ју ко­мер­ци­јал­не књи­ге ка­ко би пре­жи­ве­ли, док у фи­о­ка­ма тр­пе и че­ка­ју не­ка бо­ља вре­ме­на књи­ге из обла­сти по­е­зи­је, исто­ри­је умет­но­сти, књи­жев­не кри­ти­ке, те­о­ри­је и есе­ји­сти­ке. На­дам се да ће се не­што у нај­ско­ри­је вре­ме про­ме­ни­ти.

Ка­ко вам из­гле­да кул­тур­на сце­на у Ср­би­ји?

– Ха­о­тич­но… Ка­ко­фо­нич­но… ре­кло би се, пра­ви-прав­ца­ти кул­ту­ро­ло­шки га­ли­ма­ти­јас, у ко­јем се сви ба­ве сви­ме и сва­чим, и у ко­јем су пот­пу­но по­ре­ме­ће­не вред­но­сти, па су нам та­ко у овом тре­нут­ку нај­чи­та­ни­ји „пи­сци“ ТВ во­ди­тељ­ке, нео­ства­ре­не глу­ми­це, без­у­спе­шни по­ли­ти­ча­ри и је­дан свет­ски по­зна­ти и при­зна­ти филм­ски ре­ди­тељ, ко­ји је, уз већ кон­стант­но ба­вље­ње фил­мом, му­зи­ком, опе­ром, а ус­пут и еко­ло­ги­јом и се­о­ским ту­ри­змом, на кра­ју, бо­га­ми, и про­пи­сао…

Ка­ко је мо­гу­ће зва­ти се озбиљ­ном др­жа­вом, а има­ти та­кав од­нос пре­ма кул­ту­ри, као што га ми има­мо у Ср­би­ји?

– Па, ни­је мо­гу­ће. О ко­јој ми то та­ко­зва­ној „озбиљ­ној“ др­жа­ви при­ча­мо? Мо­жда о Ср­би­ји у ко­јој је не­за­по­сле­но 800 хи­ља­да љу­ди, у ко­јој се 75 хи­ља­да љу­ди хра­ни у на­род­ним ку­хи­ња­ма, у ко­јој љу­ди пу­ца­ју од ин­сом­ни­је и не­у­ро­за, због пре­за­ду­же­но­сти и не­мо­гућ­но­сти во­ђе­ња до­сто­јан­стве­ног жи­во­та, у ко­јој умет­ни­ци не мо­гу да за­шти­те сво­ја аутор­ска пра­ва, у ко­јој про­фе­со­ри ра­де за ше­сти­ну по­сла­нич­ке пла­те, у ко­јој тај­ку­ни др­же све, од се­га-ме­га тр­жних цен­та­ра, ски­ја­ли­шта, реч­ног то­га, лу­ка и ве­ћи­не у пар­ла­мен­ту, па све до но­во­пе­че­них из­да­вач­ких ку­ћа, или­ти оп­ште по­зна­тих пра­о­ни­ца па­ра; у зе­мљи у ко­јој мо­ра­те, да би сте се пре­ве­зли од тач­ке А до тач­ке Б, да ко­ри­сти­те пу­те­ве пре­пу­не ру­па и кра­те­ра, или же­ле­зни­цу ко­ја у тре­ћем ми­ле­ни­ју­му иде бр­зи­ном из 1928. го­ди­не, и у ко­јој се сви ки­те и к..че Ко­ри­до­ром 10… де­сет им мај­ки ј….

Ка­ко је мо­гу­ће да има­мо то­ли­ко про­бле­ма у кул­тур­ној по­ли­ти­ци, а већ го­ди­на­ма је во­де љу­ди из есна­фа?

– Вр­ло је мо­гу­ће. И та­ко ће би­ти све док се бу­де по­сту­ли­ра­ло по прин­ци­пу „Сја­ши Кур­та, да уз­ја­ши Мур­та“. Док се сви они на­фа­ти­ра­ју и на­ми­ре, про­ћи ће нам жи­во­ти, бра­те… Јер, мно­го је око нас ма­лиг­них про­по­вед­ни­ка – кло­ни­ра­них апо­сто­ла, ко­ји не­ма­ју ни­ка­кву по­тре­бу за са­мо­по­сма­тра­њем. Та­ко је од­у­век би­ло и та­ко ће за­у­век би­ти до по­след­њег чо­ве­ка, до по­след­њег име­на. Мно­го је око нас про­ждр­љи­вих пи­ја­ви­ца и па­ра­зи­та, ко­ји жи­вот до­жи­вља­ва­ју као кон­ти­нен­тал­ни до­ру­чак: зна­ју да не мо­гу да би­ра­ју, а до­би­ја­ју од све­га по­ма­ло.

Ко­ли­ко је штет­но ме­ша­ње по­ли­ти­ке и др­жа­ве у кул­ту­ру?

– Ме­ша­ње по­ли­ти­ке у кул­ту­ру не да је штет­но, не­го је по­губ­но, али ко ма­ри за то. На­про­сто не мо­гу да ве­ру­јем да се 5. ок­то­бар ика­да до­го­дио и шта је он за­пра­во пред­ста­вљао, или шта уоп­ште пред­ста­вља да­нас, ка­да јед­но­у­мље вла­да ви­ше не­го икад. Па, на­ма је да­нас чак и књи­жев­ност стра­нач­ка. До­вољ­но је са­мо да по­гле­да­те спи­сак пи­са­ца ко­ји ће „пред­ста­вља­ти“ срп­ску књи­жев­ност на ово­го­ди­шњем Сај­му књи­га у Лај­пци­гу, и све ће вам би­ти ја­сно. Као и увек, част из­у­зе­ци­ма, ма­да је и тих из­у­зе­та­ка у Ср­би­ји из да­на у дан све ма­ње и ма­ње.

Над на­ма леб­ди елек­трон­ска сен­ка

Да ли је жи­вот у 21. ве­ку ви­ше на­лик про­зи или по­е­зи­ји?

– На­жа­лост, на­лик је про­зи, и то оној ор­ве­лов­ској, пре­пу­ној ра­зно­ра­зних по­ша­сти и ре­ци­ди­ва пре­бр­зог тем­па жи­вље­ња и вир­ту­ел­ног све­та. Ви­ше је не­го из­ве­сно: уме­сто оре­о­ла и ха­ри­зме, над на­ма леб­ди елек­трон­ска сен­ка. На­ши жи­во­ти, на­ши за­пи­си из ве­тра, по­хра­ње­ни су у вир­ту­ел­ну ме­мо­ри­ју, у акри­биј­ске чи­по­ве, у ко­до­ве хлад­ног ла­ви­рин­та. Ком­пју­тер, то кон­трол­но око Ве­ли­ког бра­та, по­стао је и наш све­док и наш су­ди­ја, на­ша суд­би­на, про­клет­ство и кле­тва. Сви смо астро­ло­шки (ре)про­ду­ко­ва­ни и по­пут ла­жи без по­сле­ди­це жи­ви­мо жи­вот без ауре…

Мно­го пе­сни­ка, а ниг­де по­е­зи­је

Сме­та ли вам што се да­нас ско­ро сва­ко на­зи­ва умет­ни­ком, а што­шта се на­зи­ва умет­но­шћу?

– На­рав­но да ми сме­та. Упра­во из тог раз­ло­га сам пре шест го­ди­на и осно­вао Фонд „Арс лон­га“ за очу­ва­ње ле­пих умет­но­сти, са ак­цен­том на ЛЕ­ПИХ, јер, ка­ко и са­ми ка­же­те, што­шта се да­нас на­зи­ва умет­но­шћу. Ако би­смо се вра­ти­ли те­ми са по­чет­ка раз­го­во­ра, да­кле по­е­зи­ји, он­да мо­рам ре­ћи да има­мо при­ме­ра и у на­шој и у свет­ској књи­жев­но­сти да је сво­је­вре­ме­но об­ја­вљи­ва­но до­ста књи­га „пе­са­ма“ ко­је не­ма­ју ни­ка­кве ве­зе са по­е­зи­јом. Ту по­шаст је мо­жда нај­бо­ље про­ко­мен­та­ри­сао кон­тро­верз­ни и бес­ком­про­ми­сни Чарлс Бу­ков­ски, ко­ји је у јед­ној од сво­јих пе­са­ма на­пи­сао и сле­де­ћи иро­нич­ни стих: „О, Го­спо­де, за­што си ство­рио то­ли­ко мно­го пе­сни­ка, а та­ко ма­ло по­е­зи­је?“… Ми­слим, шта ре­ћи…

Пе­тар Ла­ти­но­вић

`