Двоје сирочића живе са кучићима

НО­ВО БР­ДО – У не­ка­да­шњој на­се­о­би­ни Чуљ­ков­ци, на раз­де­ли­ни оп­шти­на Ко­сов­ска Ка­ме­ни­ца и Но­во Бр­до, у ко­јој су, пре­ма цр­кве­ним пре­да­њи­ма, на­се­ље­ни пр­ви Ср­би за вре­ме Ри­мља­на, у нај­су­ро­ви­јим усло­ви­ма, под старатељством Пер­се и Сло­бо­да­на Ста­но­је­ви­ћа, ба­бе и де­де по мај­ци, жи­ве на­пу­ште­на де­ца Ива­на и Дра­ги­ша, уче­ни­ци че­твр­тог и дру­гог раз­ре­да основ­не шко­ле. За­пу­ште­на, на­да­све су­о­че­на са по­сле­ди­ца­ма ду­шев­не бо­ле­сти „ста­ра­те­ља“, њи­хо­вом не­ма­шти­ном и несавесношћу, суд­би­на ово дво­је де­це на­ме­ће пи­та­ње од­го­вор­но­сти свих оних ко­ји се, у име зна­ња и зва­ња, ба­ве со­ци­јал­ном по­ли­ти­ком и ста­ра­тељ­ством.

Њи­хо­во скла­ња­ње од јав­но­сти, иза че­ти­ри зи­да, у ку­ћи ко­ју је за њи­хов сме­штај из­гра­дио ми­ни­стар Ра­сим Ља­јић, пре­ти да ово дво­је де­це, по­пут две тет­ке по мај­ци и уја­ка, по­ста­ну па­ци­јен­ти пси­хи­ја­триј­ских уста­но­ва. Свињ­ски и псе­ћи из­мет, чи­ји смрад пут­ни­ка на­мер­ни­ка од­вра­ћа од њи­хо­вог ста­ни­шта, пред­ста­вља из­вор за­ра­зе за ово дво­је не­ду­жних би­ћа, ко­ја од­ра­ста­ју у крај­ње не­ху­ма­ним усло­ви­ма. На том пи­та­њу па­ли су на ис­пи­ту зре­ло­сти њи­хо­ве ком­ши­је, ле­ка­ри, пси­хо­ло­зи и со­ци­о­ло­зи, ко­ји су се са­гла­си­ли да ста­ра­те­љи ово дво­је бес­по­моћ­не и не­ду­жне де­це бу­ду њи­хо­ва ба­ба по мај­ци. Пер­са и њен Жи­во­јин из­ро­ди­ли су пет кћер­ки и јед­ног си­на. Кћер­ка Ва­лен­ти­на, при­вре­ме­но сме­ште­на у пси­хи­ја­триј­ској кли­ни­ци у Кнез Се­лу код Ни­ша, као и Ива­ни­на и Дра­ги­ши­на мај­ка Је­ле­на, по­сле 1999. го­ди­не ро­ди­ла је дво­је ван­брач­не де­це. За њих је чу­ла јед­на Ни­шлиј­ка и усво­ји­ла их, а Ива­на и њен брат Дра­ги­ша су по пре­по­ру­ци со­ци­јал­них рад­ни­ка Цен­тра за со­ци­јал­ни рад из Ко­сов­ске Ка­ме­ни­це пре­пу­ште­ни ста­ра­тељ­ству ба­бе по мај­ци. Она бе­жи од ку­ће и ста­ра­тељ­ство пре­пу­шта кћер­ки Дра­га­ни, ко­ја је због не­ма­шти­не на­пу­сти­ла шко­лу.

Ива­на и Дра­ги­ша ни­су ви­де­ли, али зна­ју за мај­ку Је­ле­ну, ко­ја у пе­том бра­ку са тро­је де­це жи­ви у три­де­се­так ки­ло­ме­та­ра уда­ље­ном се­лу По­неш у оп­шти­ни Гњи­ла­не. За оче­ве су, та­ко­ђе чу­ли, али из ба­ки­них при­ча, иако их ни­ка­да ни­су ви­де­ли, ни­ти се ви­ше на­да­ју да ће их сре­сти и да ће им, ка­ко им Пер­са че­сто ка­же, ис­пу­ни­ти же­љу да од­ра­ста­ју уз играч­ке.

– Сра­мот­но, ов­де су стал­но до­ла­зи­ли аме­рич­ки вој­ни­ци, до­но­си­ли мо­јој де­ца играч­ке, со­ко­ве, чо­ко­ла­де. Пре­ва­ри­ли ми де­цу (кћер­ке), а он­да ги оста­ви­ли и по­бе­гли у бели свет – не­ве­за­но го­во­ри Пер­са, ко­јој у траг ула­зи­мо по­сле ду­жег до­зи­ва­ња с бр­да на бр­до, по­што је оти­шла у ком­ши­лук, ка­ко ка­же, да до­ђе се­би.

Но­во­са­гра­ђе­на ку­ћа, ко­ја већ уве­ли­ко под­се­ћа на ру­и­ну, са дво­ри­штем за­тр­па­ним из­ме­том жи­во­ти­ња, је­сте за­ча­ра­ни круг за дво­је си­ро­чи­ћа. Ра­ду­ју се ка­да иду у де­се­так ки­ло­ме­та­ра уда­ље­ну шко­лу у Бо­ста­ну, јер се та­мо дру­же и игра­ју с вр­шња­ци­ма, а, ка­ко ка­же Ива­на, те­шко им па­да ка­да кре­ну ку­ћи, јер их че­ка мно­го по­сла.

– Мо­рам да учим, а мо­рам и да хра­ним ко­зе и сви­ње. По­ма­жу ми Ги­ша и тет­ка Дра­га­на, али она се че­сто из­ву­че и нас оста­ви са­ме – ка­же Ива­на, док пре­при­ча­ва шта све мо­ра да ра­ди у то­ку да­на.

– Не мо­гу да очи­стим ку­ћу. Скло­ним хлеб и на че­сми ис­пред ку­ће опе­рем су­до­ве, али док се вра­тим из шко­ле, опет исто. Оста­вља­ју вра­та отво­ре­на, пси уђу и на­пра­ве ха­ос – сра­ме­жљи­во, де­ти­њим гла­сом, ско­ро кроз су­зе, го­во­ри Ива­на, док њен брат жу­ри да на­хра­ни сви­ње и пу­сти ја­ри­ће на ис­па­шу, јер је то ње­го­ва оба­ве­за.

Ње­гов ујак Сло­бо­дан углав­ном не бо­ра­ви код ку­ће.

– Уста­не из кре­ве­та и по цео дан је, као и де­да, не­где по се­лу. Ма, они ов­де до­ђу да спа­ва­ју и да ви­чу на нас –ка­же Ги­ша, пред чи­јом се суд­би­ном и суд­би­ном ње­го­ве се­стри­це чо­век мо­ра за­пи­та­ти да ли по­сто­ји са­вест и за­што над­ле­жни у Цен­тру за со­ци­јал­ни рад и учи­те­љи ове де­це ни­су по­кре­ну­ли по­сту­пак за од­у­зи­ма­ње ста­ра­тељ­ства њи­хо­вој ба­би и пре­ба­ци­ва­ње ово дво­је здра­ве де­це у не­ку од над­ле­жних уста­но­ва, чи­ме би би­ла по­ште­ђе­на од­ра­ста­ња у псе­ћем и свињ­ском из­ме­ту.

Од­го­вор­ност со­ци­јал­них рад­ни­ка

Њи­хо­ва суд­би­на и стра­да­ње оспо­ра­ва­ју оправ­да­ност по­мо­ћи ко­ја сти­же пре­ко На­род­не ку­хи­ње из Но­вог бр­да и на­кна­де ко­ју Пер­са при­ма на име ста­ра­тељ­ства, а на­ме­ћу и пи­та­ње од­го­вор­но­сти оних ко­ји су пре­по­ру­чи­ли да се Ива­на и Дра­ги­ша оста­ве у овој по­ро­ди­ци, као и пи­та­ње да ли су упра­во со­ци­јал­ни рад­ни­ци од­го­вор­ни за то што ће ово дво­је не­ду­жне де­це про­па­сти уко­ли­ко, ка­ко ре­че њи­хов ком­ши­ја М. С. са су­сед­ног бр­да, по­но­во ми­ни­стар Ра­сим Ља­јић лич­но не упу­ти ко­ми­си­ју и из­да на­лог за од­у­зи­ма­ње ста­ра­тељ­ства њи­хо­вој ба­би, а Ги­шу и Ива­ни­цу пре­ба­ци у не­ку од вас­пит­но-обра­зов­них уста­но­ва да на­ста­ве да жи­ве као де­ца, уме­сто као ку­чи­ћи.

Акција „Правде“: Помозимо повратницима на КиМ да живе као људи

По­врат­ни­ци че­ка­ју на ре­а­ли­за­ци­ју обе­ћа­ња

ПРИ­ШТИ­НА – По­сле пи­са­ња „Прав­де“ о стра­да­њу по­врат­нич­ких по­ро­ди­ца, Мар­ко­ви­ћа у Цр­кве­ним Во­ди­ца­ма код Оби­ли­ћа, Ста­ни­шко­ви­ћа у се­лу Гра­це у оп­шти­ни Ву­чи­трн, Жи­ви­ћа у Гор­њој Гу­ште­ри­ци код Ли­пља­на и по­ро­ди­ци Ми­ло­ва­но­вић-Бе­кић у Гра­ча­ни­ци, сви ви­со­ки пред­став­ни­ци Ми­ни­стар­ства за Ко­со­во и Ме­то­хи­ју, број­не вла­ди­не и не­вла­ди­не ор­га­ни­за­ци­је и по­је­дин­ци при­те­кли су у по­моћ, али од обе­ћа­ња ко­ја су до­би­ли у име Вла­де Ср­би­је још не­ма ни­шта.

Др­жав­ни се­кре­тар у Ми­ни­стар­ству за КиМ Оли­вер Ива­но­вић пре ви­ше од ме­сец да­на по­се­тио је по­ро­ди­цу Мар­ко­вић и у сво­је и у име ми­ни­стра за КиМ Го­ра­на Бог­да­но­ви­ћа „за дан два“ на­ја­вио по­че­так град­ње ку­ће од 48 ква­дра­та.

– Про­це­ду­ру ће спро­ве­сти оп­шти­на Оби­лић и њен пред­сед­ник Го­ран Дан­че­то­вић – ка­зао је та­да Ива­но­вић, али, упр­кос обе­ћа­њи­ма, до да­нас ни­је по­ло­жен ка­мен те­ме­љац.

– Сва­ко­днев­но сам у кон­так­ту са пред­сед­ни­ком Дан­че­то­ви­ћем и до­би­јам увек исти од­го­вор: „У то­ку је про­це­ду­ра, про­је­кат је при­хва­ти­ло ми­ни­стар­ство али је по­треб­но да се спро­ве­де тен­дер­ска про­це­ду­ра“ – пре­но­си Иви­ца Дан­че­то­вић.

Град­њу ку­ће по­чи­ње од­мах по­сле пр­во­мај­ских пра­зни­ка обе­ћао је пред­сед­ник Оби­ли­ћа, док је пред­сед­ник оп­шти­не Ву­чи­трн зах­тев Ста­ни­шко­ви­ћа за на­бав­ку мо­то­кул­ти­ва­то­ра про­сле­дио ми­ни­стар­ству, ода­кле оче­ку­је по­врат­ну до­ку­мен­та­ци­ју о на­бав­ци ма­ши­не ко­ја зна­чи оп­ста­нак ове по­ро­ди­це у Гра­цу.

Мар­ко­ви­ћи, ка­ко ка­же Бо­ја­на, ду­гу­ју ве­ли­ку за­хвал­ност Ми­ши Ву­јо­ви­ћу, ко­ји им је, као и број­ни до­на­то­ри из ино­стран­ства, при­те­као у по­моћ и од­вра­тио ње­ног су­пру­га да про­да­јом бу­бре­га обез­бе­ди сред­ства да пре­хра­ни две из­глад­не­ле де­вој­чи­це.

Жи­ви­ћи у Гор­њој Гу­ште­ри­ци, из­у­зев ма­ње нов­ча­не по­мо­ћи, до да­нас ни­су до­би­ли би­ло ка­кву дру­гу по­моћ, иако су њи­хов дом са усти­ма пу­ним обе­ћа­ња по­се­ти­ли ско­ро сви функ­ци­о­не­ри, ка­ко срп­ских, та­ко и ал­бан­ских ин­сти­ту­ци­ја.

– Ни­ко, и сло­ви­ма ни­ко, из­у­зев љу­ди у оп­шти­ни Гра­ча­ни­ца, о чи­јем смо се тро­шку вен­ча­ли и ко­ји су нам по­мо­гли да до­би­је­мо деч­ји до­да­так и јед­но­крат­ну нов­ча­ну по­моћ, ни­је се се­тио да обе­ћа­ња пре­тво­ри у ствар­ност.

– На­ша ку­ћа и да­ље про­ки­шња­ва, а од за­по­сле­ња ни по­ме­на – ка­же Ива­на Жи­вић уту­че­на не­ма­шти­ном.

Сне­жа­на Ми­ло­ва­но­вић и Не­над Бе­кић, из Гра­ча­ни­це у про­те­клих 15 да­на упор­но оби­ја­ју вра­та ко­сов­ских и срп­ских ин­сти­ту­ци­ја, ка­ко би до­би­ли пер­со­нал­на до­ку­мен­та, на осно­ву ко­јих ће би­ти по­пу­њен фор­му­лар за до­де­лу ста­на, ко­ји им је обе­ћао пред­сед­ник Гра­ча­ни­це Бо­јан Сто­ја­но­вић.

– На­да­мо се да ће­мо по­сле пр­во­мај­ских пра­зни­ка до­би­ти лич­не кар­те и да ће­мо Ђур­ђев­дан сла­ви­ти у на­шем ста­ну, уме­сто у по­лу­сру­ше­ној ку­ћи, у ко­јој углед­ни­ји до­ма­ћи­ни не би чу­ва­ли ни сто­ку – ка­же Сне­жа­на за­хвал­на сви­ма на мо­рал­ној по­др­шци.

Текст и фо­то: Не­ђељ­ко Зе­јак