Фељтон: Тако нас је учио Лењин (27)
У часу док је, притиснут од свих у своме окружењу и саветован од многих моралних ауторитета и пријатеља у српским земљама и у свету, председник Караџић говорио о „заједничком сликању“ са Младићем и превазилажењу раскола, редакцијама домаћих и страних агенција дотурен је памфлет под насловом „Самовоља, забрана и цензура“ већ помињаног Младићевог помоћника за морал и информисање, срачунат на продубљивање кризе и афирмацију неповерења у државно руководство и легалне институције.
Свој циркулар Помоћник је лансирао преко војне информативне службе због, како је казао, „немогућности да редовним путем и легално одговори“. Био је, дакле, свестан како је његов поступак и нередован и нелегалан, али то није умањивало штету коју је у очима домаће и стране јавности наносио понајпре војсци чији је официр био. Залажући се тобоже за присуство српских генерала у средствима јавног информисања, нарочито генерала Младића, Помоћник је изрицао најтежу оптужбу на сопствени рачун. Поводом минуле крсне славе Војске Републике Српске, домаће медијске куће затражиле су свечани интервју од команданта Главног штаба. Усмени захтеви упућени су служби којом је управљао Помоћник, а отуда је стигао одговор да војсковођа не жели да се огласи.
Међутим, у исто време Младић је дао интервју пред аматерском камером Главног штаба, фрагментарно емитован путем једне београдске станице, али је вршен притисак да се тај непрофесионално снимљени материјал накнадно пласира у државне и локалне медији у Српској. У том интервју генерал Младић је са резигнацијом казао како му је онемогућен приступ тзв. великим медијима, из чега се могао извући закључак да није ни обавештен о претходним захтевима тих тзв. великих медија, односно да је његове иступе онемогућила управо информативна служба штаба чији је командант.
Током три претходне године рата државне институције бар једном недељно обраћале су се истој информативној служби како би се страним и домаћим репортерима, најчешће из најпознатијих новинских агенција и телевизијских компанија, омогућила непосредна веза са генералом Младићем, али од Помоћника је редовно стизао или негативан одговор или понуда да, уместо Младића, са новинарима разговара нико други до он, Помоћник.
Свако ко би прегледао листове које су издавале војне јединице, одмах би се уверио да је бројем фотографија, изјава и интервјуа Помоћник и тамо био бар два пута заступљенији од свих часних генерала заједно.
У некадашњој ЈНА, Помоћник је вршио дужности официра који „синове наших народа и народности“ подучава братству-јединству и вери у Партију, односно вођењу специјалног рата који је сада распиривао против Републике Српске и њеног руководства – „појединаца који немају шта да кажу“, како га је назвао у своме циркулару. По његовом налогу у телевизијске студије на Палама и Бањалуци упућени су специјални цензори: резервни капетан и потпоручник. Њима је тамо приступ онемогућен, пошто се цензура на начин који је практиковао Помоћник показала као веома лоша. О чијој самовољи је Помоћник говорио, када је управо он целих десет дана обуставио и забранио извештавање са фронта за све домаће медије и ухапсио двојицу новинара који су покушали да пробију информативну блокаду? О каквој ли је једнопартијности Помоћник говорио, када је управо он у руководства информативних огранака у војсци ангажовао секретаре Социјалистичке партије и других партија левице? Управо његова служба саопштила је вест да наша војска неће притећи у помоћ браниоцима Западне Славоније, јер таква је вест била потребна режиму у Београду да би за пад Славоније оптужио државно руководство Републике Српске.
„Преко Младића ћемо оборити Караџића, а Младић ће сам пасти након два-три војничка пораза“ – саопштио је високи комунистички функционер у Београду, а Младићев помоћник је то проводио на терену.
Мирослав Тохољ

