Фељтон: Тако је учинио патријарх (28)

Кра­јем ав­гу­ста 1995. ру­ко­вод­ство „бо­сан­ских Ср­ба“, укљу­чу­ју­ћи и ко­ман­дан­та Глав­ног шта­ба, из­не­на­да је по­зва­но у До­ба­нов­це. Муч­на ета­па ди­пло­мат­ских рас­пра­ва о ми­ров­ном пла­ну Кон­такт гру­пе пет свет­ских си­ла би­ла је до­крај­че­на, упр­кос го­то­во не­под­но­шљи­вом при­ти­ску – чвр­стим ста­вом Па­ла да тај план мо­же би­ти са­мо „по­ла­зна осно­ва за да­ље пре­го­во­ре“ и ни­шта ви­ше. Као глав­ни ак­тер пред­сто­је­ћих пре­го­ва­ра на сце­ну је сту­пио аме­рич­ки „шатл-ди­пло­ма­та“ Ри­чард Хол­брук, за­ступ­ник оно­га што је у то вре­ме на­зи­ва­но „аме­рич­ком ини­ци­ја­ти­вом“, ком­би­на­ци­јом ди­пло­ма­ти­је и при­ме­не си­ле.

Не са­мо раз­ми­мо­и­ла­же­ња из­ме­ђу по­ли­тич­ких и вој­них струк­ту­ра Ср­ба у Бо­сни, већ и њи­хо­ва по­твр­ђе­на пре­го­ва­рач­ка твр­до­ћа, ко­ју су ре­жим­ски ме­ди­ји у Бе­о­гра­ду опи­си­ва­ли као „скло­ност ла­жљи­во­сти“, учи­ни­ли су да Хол­брук глав­ног са­го­вор­ни­ка по­тра­жи у лич­но­сти Сло­бо­да­на Ми­ло­ше­ви­ћа.

Сам по се­би, Ми­ло­ше­ви­ћев ауто­ри­тет, као ни ње­го­ве до­бре на­ме­ре срп­ским пре­го­ва­ра­чи­ма, по­сле све­га, ни­су де­ло­ва­ли убе­дљи­во. За­то је на са­ста­нак у До­ба­нов­це по­зван и Ње­го­ва све­тост па­три­јарх срп­ски Па­вле и он се на по­зив ода­звао.

Уче­сни­ци са­стан­ка по­сле су оду­ше­вље­но пре­при­ча­ва­ли оно што је љу­де нај­ви­ше за­ни­ма­ло: ме­ђу­соб­но оп­хо­ђе­ње пред­сед­ни­ка Ка­ра­џи­ћа и ге­не­ра­ла Мла­ди­ћа. „Као да из­ме­ђу њих ни­кад ни­је па­ла оштра, ка­мо­ли те­шка реч. Ње­го­ва све­тост нас је по­се­ла око се­бе као де­цу…” На кра­ју, Ми­ло­ше­вић је Ка­ра­џи­ћа узео ис­под ру­ке и, као до­бар до­ма­ћин, пред­ла­жио му: „Опа­сно је да пу­ту­је­те но­ћу, оста­ни­те да пре­спа­ва­те, све је већ при­пре­мље­но“.

За пи­сца ових ре­до­ва ту ни­је би­ло ни­ка­квог на­ро­чи­тог из­не­на­ђе­ња, по­што се прет­ход­но за­де­сио у Ка­ра­џи­ће­вом ка­би­не­ту ка­да је те­ле­фо­ни­рао ге­не­рал Мла­дић, пр­ви пут по­сле сед­ни­це Вр­хов­не ко­ман­де у Др­ва­ру, уз­др­ма­не обо­стра­ном вер­бал­ном бу­ром. Са­го­вор­ни­ци су са­да зву­ча­ли и од­ме­ре­но и до­бро­на­мер­но, Ка­ра­џић за ни­јан­су стро­же. „Ви нам, ге­не­ра­ле, ду­гу­је­те де­та­љан из­ве­штај о све­му“, ка­зао је. „Све ћу ја то ва­ма, пред­сед­ни­че, ле­по пре­до­чи­ти…“ Без трун­ке при­кри­ве­ног за­зо­ра или снис­хо­дљи­во­сти.

Сем то­га, про­фе­сор Ко­ље­вић из­ве­стио је о сво­јим ба­ња­луч­ким раз­го­во­ри­ма са ге­не­ра­ли­ма, у на­ме­ри да се ме­ђу­соб­ни не­спо­ра­зум пре­ва­зи­ђе. „Ка­да би­сте ви, про­фе­со­ре, са­мо зна­ли ко­ли­ко ко­ман­дант Мла­дић це­ни и по­шту­је пред­сед­ни­ка Ка­ра­џи­ћа…“

По­звав­ши Ње­го­ву све­тост у до­ба­но­вач­кој ре­зи­ден­ци­ји, Ми­ло­ше­вић ни­је, као што ће се ка­сни­је ви­де­ти, имао на уму по­ми­ри­тељ­ску, већ по­ли­тич­ку на­ме­ру. Био му је по­тре­бан све­док од ауто­ри­те­та, ко­ји ће у очи­ма „лу­да­ка са Па­ла“ би­ти ме­ни­ца у ди­пло­мат­ском кре­ди­ту, ко­ји ће му спо­ра­зу­мом да­ти да он да­ље пре­го­ва­ра у њи­хо­во име.

За ма­ње од два ме­се­ца, тач­ни­је 13. ок­то­бра исте го­ди­не, у Па­три­јар­ши­ји је одр­жан са­ста­нак о ко­јем се до са­да ма­ло зна. Че­тво­ри­ца пре­ко­дрин­ских вла­ди­ка – ми­тро­по­лит да­бро­бо­сан­ски Ни­ко­лај, ба­ња­луч­ки Је­фрем, звор­нич­ко-ту­злан­ски Ва­си­ли­је и би­хаћ­ко-пе­тро­вач­ки Хри­зо­стом, ин­си­сти­ра­ли су да Ње­го­ва све­тост зах­те­ва од Ми­ло­ше­ви­ћа по­што­ва­ње оно­га што је пот­пи­са­но на са­стан­ку у До­ба­нов­ци­ма. „Кад нас из­ру­чи, ре­ћи ће: Ево пот­пи­са срп­ског па­три­јар­ха.“ Ако Ми­ло­ше­вић не узме у за­шти­ту оста­так пре­ко­дрин­ских Ср­ба, су­ге­ри­са­ле су вла­ди­ке, не­ка па­три­јарх по­ву­че свој пот­пис. Вла­ди­ка Ва­си­ли­је из­нео је ути­сак о не­дав­ној по­се­ти ар­хи­је­ре­ја Мла­ди­ћу и Ка­ра­џи­ћу: „Ути­сак је да они не зна­ју шта да ра­де без по­мо­ћи Ср­би­је.“ „На­ше вођ­ство не­ма ис­кре­не са­го­вор­ни­ке у Бе­о­гра­ду. До са­да су до­бро во­ди­ли по­ли­ти­ку, али про­тив НА­ТО и вој­ске Хр­ват­ске не мо­гу“, ка­зао је вла­ди­ка Је­фрем. „Да Ваш пот­пис, Ва­ша све­то­сти, не бу­де пот­пис на­ше про­па­сти. На­ше вођ­ство чи­не озбиљ­ни љу­ди, а Он с њи­ма не­ће ви­ше да раз­го­ва­ра.“ Па­три­јарх је био на­чи­сто: „Ако не по­шту­је пот­пи­са­но, кад ме при­ми, по­ву­ћи ћу пот­пис.“ Али, ствар је већ би­ла укњи­же­на.

Мирослав Тохољ