Фељтон: Тако је учинио патријарх (28)
Крајем августа 1995. руководство „босанских Срба“, укључујући и команданта Главног штаба, изненада је позвано у Добановце. Мучна етапа дипломатских расправа о мировном плану Контакт групе пет светских сила била је докрајчена, упркос готово неподношљивом притиску – чврстим ставом Пала да тај план може бити само „полазна основа за даље преговоре“ и ништа више. Као главни актер предстојећих преговара на сцену је ступио амерички „шатл-дипломата“ Ричард Холбрук, заступник онога што је у то време називано „америчком иницијативом“, комбинацијом дипломатије и примене силе.
Не само размимоилажења између политичких и војних структура Срба у Босни, већ и њихова потврђена преговарачка тврдоћа, коју су режимски медији у Београду описивали као „склоност лажљивости“, учинили су да Холбрук главног саговорника потражи у личности Слободана Милошевића.
Сам по себи, Милошевићев ауторитет, као ни његове добре намере српским преговарачима, после свега, нису деловали убедљиво. Зато је на састанак у Добановце позван и Његова светост патријарх српски Павле и он се на позив одазвао.
Учесници састанка после су одушевљено препричавали оно што је људе највише занимало: међусобно опхођење председника Караџића и генерала Младића. „Као да између њих никад није пала оштра, камоли тешка реч. Његова светост нас је посела око себе као децу…” На крају, Милошевић је Караџића узео испод руке и, као добар домаћин, предлажио му: „Опасно је да путујете ноћу, останите да преспавате, све је већ припремљено“.
За писца ових редова ту није било никаквог нарочитог изненађења, пошто се претходно задесио у Караџићевом кабинету када је телефонирао генерал Младић, први пут после седнице Врховне команде у Дрвару, уздрмане обостраном вербалном буром. Саговорници су сада звучали и одмерено и добронамерно, Караџић за нијансу строже. „Ви нам, генерале, дугујете детаљан извештај о свему“, казао је. „Све ћу ја то вама, председниче, лепо предочити…“ Без трунке прикривеног зазора или снисходљивости.
Сем тога, професор Кољевић известио је о својим бањалучким разговорима са генералима, у намери да се међусобни неспоразум превазиђе. „Када бисте ви, професоре, само знали колико командант Младић цени и поштује председника Караџића…“
Позвавши Његову светост у добановачкој резиденцији, Милошевић није, као што ће се касније видети, имао на уму помиритељску, већ политичку намеру. Био му је потребан сведок од ауторитета, који ће у очима „лудака са Пала“ бити меница у дипломатском кредиту, који ће му споразумом дати да он даље преговара у њихово име.
За мање од два месеца, тачније 13. октобра исте године, у Патријаршији је одржан састанак о којем се до сада мало зна. Четворица прекодринских владика – митрополит дабробосански Николај, бањалучки Јефрем, зворничко-тузлански Василије и бихаћко-петровачки Хризостом, инсистирали су да Његова светост захтева од Милошевића поштовање онога што је потписано на састанку у Добановцима. „Кад нас изручи, рећи ће: Ево потписа српског патријарха.“ Ако Милошевић не узме у заштиту остатак прекодринских Срба, сугерисале су владике, нека патријарх повуче свој потпис. Владика Василије изнео је утисак о недавној посети архијереја Младићу и Караџићу: „Утисак је да они не знају шта да раде без помоћи Србије.“ „Наше вођство нема искрене саговорнике у Београду. До сада су добро водили политику, али против НАТО и војске Хрватске не могу“, казао је владика Јефрем. „Да Ваш потпис, Ваша светости, не буде потпис наше пропасти. Наше вођство чине озбиљни људи, а Он с њима неће више да разговара.“ Патријарх је био начисто: „Ако не поштује потписано, кад ме прими, повући ћу потпис.“ Али, ствар је већ била укњижена.
Мирослав Тохољ

