Фељтон: Крв јагњета и дете (29)

Већ у пр­вој не­де­љи на­па­да, по­чет­ком сеп­тем­бра 1995, кр­ста­ре­ће ра­ке­те НА­ТО ра­зо­ри­ле су си­стем ве­за, ра­дар­ска по­стро­је­ња и до­бар број ка­сар­ни и скла­ди­шта Вој­ске Ре­пу­бли­ке Срп­ске. Ави­ја­ци­ја је са­да на­па­да­ла ко­манд­на ме­ста, објек­те ци­вил­них те­ле­ко­му­ни­ка­ци­ја, во­зи­ла у по­кре­ту, мо­сто­ве, ре­зер­во­а­ре за во­ду, при­вред­на по­стро­је­ња. Не­ма ви­ше шта ни да се ту­че, а ипак ту­ку не­ми­ли­це.

Јед­ног ју­тра вра­тио се пот­пред­сед­ник Вла­де Д. Д. из Хан Пи­је­ска и пре­но­си по­здрав ге­не­ра­ла Мла­ди­ћа: „По­здра­ви­ћеш То­хо­ља и ре­ци му да се не за­је­ба­ва!“ Са ве­ли­ким по­што­ва­њем је о те­би го­во­рио, ве­ли, а пре­зри­во је опсо­вао јед­ног од чла­но­ва Пред­сед­ни­штва, за ко­га је ка­зао да је „пр­ља­ви из­дај­ник“. Обо­ји­ца зна­мо да је по­сре­ди обе­ћа­ње, ко­је је тај члан Пред­сед­ни­штва дан ра­ни­је не­ко­ме дао, да ће се срп­ска ар­ти­ље­ри­ја са­свим по­ву­ћи. „Ге­не­рал Мла­дић се не по­вла­чи ни ми­ли­ме­тра! Ко хо­ће с њим – хо­ће, ко не­ће – не­ка иде у п…. ма­те­ри­ну!“ Ни­ко, ве­ли Д. Д., не сме да му при­не­се те­ле­фон, не­ће да слу­ша ни Бо­га Го­спо­да.

Два да­на ка­сни­је у кан­це­ла­ри­ји ме че­ка пот­пу­ков­ник Ми­ло­ван Ми­лу­ти­но­вић, на­чел­ник вој­не ин­фор­ма­тив­не слу­жбе, са још јед­ним ре­зер­вним офи­ци­ром. Пот­пу­ков­ник по­сти­ђе­но гле­да у пе­пе­ља­ру удно сто­ла. С раз­ло­гом. Тај чо­век ис­пи­сао је на сто­ти­не пам­фле­та про­тив др­жав­ног ру­ко­вод­ства. Због та­квих су ни­ца­ли сви не­спо­ра­зу­ми.

Ка­ко раз­го­вор од­ми­че, схва­там шта је по­сре­ди: Ми­ло­ше­вић је те­ле­фо­ни­рао Мла­ди­ћу и, по­што је то не­ком обе­ћао, Ми­ло­ше­вић је тра­жио да се по­ву­че вој­ска око Са­ра­је­ва. Ге­не­рал је – при­ча пот­пу­ков­ник – од­го­во­рио ка­ко он, Рат­ко Мла­дић, не­ма пра­во да из­да­је ко­ман­ду за по­вла­че­ње, а не­ка го­спо­дин пред­сед­ник из­во­ли чу­ва­ти сво­ју лич­ну власт ка­ко год хо­ће, а ка­ко – то се ње­га не ти­че, са­мо не пре­ко суд­би­не на­ро­да ко­га он, ге­не­рал Рат­ко Мла­дић, мо­ра да од­бра­ни.

„До­бро би би­ло“, ве­ли пот­пу­ков­ник, „да стра­ни ре­пор­те­ри оду у Фо­чу и сни­ме по­сле­ди­це но­ћа­шњег на­па­да.“ Па, не­ка оду. „Ми смо већ на­ба­ви­ли тро­је јаг­ња­ди.“ Што ће вам јаг­њад, ко ће то да по­жде­ре? Пот­пу­ков­ник ме гле­да за­чу­ђе­но. „Узе­ће­мо крв и про­су­ти по мје­сти­ма на ко­ја су па­да­ле бом­бе.“ „Али ди­је­те ни­ка­ко да уга­ња­мо“ – обе­ло­да­њу­је оста­ле де­та­ље „сце­на­ри­ја“.

Не­ће­те, згра­нух се, ваљ­да и де­те кла­ти!

Не, де­те би, по за­ми­сли пот­пу­ков­ни­ка, тре­ба­ло да бу­де за­тр­па­но у ру­ше­ви­не и да „глу­ми мр­тва­ца“. „Ро­ди­те­љи су су­је­вјер­ни, ни­ко не да ди­је­те!“

Ето, ка­ква је та „про­па­ган­ди­стич­ка шко­ла“ – по­ги­би­је и ру­ше­ви­не куд год се окре­неш, али у при­руч­ни­ку пи­ше: ко­љи ов­це и за­тр­па­вај де­цу та­ко да им ви­ре са­мо сан­да­ле и сок­ни­це.

На­ве­че при­чам Ра­до­ва­ну ка­ко је ге­не­рал на­ре­дио „про­па­ган­ди­сти­ма“ да до­ђу и из­ра­зе ло­јал­ност „је­дин­ству си­сте­ма“. И пре­но­сим му са­др­жај Мла­ди­ће­вог раз­го­во­ра са Сло­бо­да­ном. „А, то је то!“, сло­жи Ра­до­ван не­до­ста­ју­ће коц­ки­це. „Па Ми­ло­ше­вић је ме­не звао и тра­жио да сме­ним ге­не­ра­ла. Шта је сад, пи­тао сам се. Ре­као сам му: ни­је, пред­сед­ни­че, сад вре­ме за то!“

Де­се­так да­на ка­сни­је про­не­ла се вест да је ге­не­рал у бе­о­град­ској бол­ни­ци. Опе­ри­ше, на­вод­но, ка­мен у бу­бре­гу. Сви су, ме­ђу­тим, ве­ро­ва­ли да је Мла­дић за­пра­во пао у сво­је­вр­сну изо­ла­ци­ју, док се срп­ске те­ри­то­ри­је не „раз­ме­не“. „Пу­сти­ће ге­не­ра­ла за се­дам-осам да­на и, где он чи­змом ста­не, ту ће би­ти срп­ска гра­ни­ца“ – го­во­ри­ли су бор­ци. Ви­де­ли су и ге­не­ра­ла Гве­ра, на­кон па­да род­ног Ши­по­ва, пи­ја­ног. Ре­као је ка­ко је за све ово кри­ва „ци­вил­на власт“ и не­куд не­стао.

По­след­ње не­де­ље сеп­тем­бра НА­ТО је су­спен­до­вао на­па­де. Два да­на ка­сни­је и ге­не­рал Мла­дић ће се вра­ти­ти из Бе­о­гра­да на сво­је ко­манд­но ме­сто. Де­ло­ви вој­ске, ме­ђу­тим, већ су би­ли у пот­пу­ном ра­су­лу; рас­пао се цео је­дан кор­пус. Од­суд­ну од­бра­ну на глав­ним прав­ци­ма на­па­да пре­у­зи­ма­ле су сна­ге по­ли­ци­је и ни­жи вој­ни са­ста­ви.

Мирослав Тохољ