Фељтон: Крв јагњета и дете (29)
Већ у првој недељи напада, почетком септембра 1995, крстареће ракете НАТО разориле су систем веза, радарска постројења и добар број касарни и складишта Војске Републике Српске. Авијација је сада нападала командна места, објекте цивилних телекомуникација, возила у покрету, мостове, резервоаре за воду, привредна постројења. Нема више шта ни да се туче, а ипак туку немилице.
Једног јутра вратио се потпредседник Владе Д. Д. из Хан Пијеска и преноси поздрав генерала Младића: „Поздравићеш Тохоља и реци му да се не зајебава!“ Са великим поштовањем је о теби говорио, вели, а презриво је опсовао једног од чланова Председништва, за кога је казао да је „прљави издајник“. Обојица знамо да је посреди обећање, које је тај члан Председништва дан раније некоме дао, да ће се српска артиљерија сасвим повући. „Генерал Младић се не повлачи ни милиметра! Ко хоће с њим – хоће, ко неће – нека иде у п…. материну!“ Нико, вели Д. Д., не сме да му принесе телефон, неће да слуша ни Бога Господа.
Два дана касније у канцеларији ме чека потпуковник Милован Милутиновић, начелник војне информативне службе, са још једним резервним официром. Потпуковник постиђено гледа у пепељару удно стола. С разлогом. Тај човек исписао је на стотине памфлета против државног руководства. Због таквих су ницали сви неспоразуми.
Како разговор одмиче, схватам шта је посреди: Милошевић је телефонирао Младићу и, пошто је то неком обећао, Милошевић је тражио да се повуче војска око Сарајева. Генерал је – прича потпуковник – одговорио како он, Ратко Младић, нема право да издаје команду за повлачење, а нека господин председник изволи чувати своју личну власт како год хоће, а како – то се њега не тиче, само не преко судбине народа кога он, генерал Ратко Младић, мора да одбрани.
„Добро би било“, вели потпуковник, „да страни репортери оду у Фочу и сниме последице ноћашњег напада.“ Па, нека оду. „Ми смо већ набавили троје јагњади.“ Што ће вам јагњад, ко ће то да пождере? Потпуковник ме гледа зачуђено. „Узећемо крв и просути по мјестима на која су падале бомбе.“ „Али дијете никако да угањамо“ – обелодањује остале детаље „сценарија“.
Нећете, згранух се, ваљда и дете клати!
Не, дете би, по замисли потпуковника, требало да буде затрпано у рушевине и да „глуми мртваца“. „Родитељи су сујевјерни, нико не да дијете!“
Ето, каква је та „пропагандистичка школа“ – погибије и рушевине куд год се окренеш, али у приручнику пише: кољи овце и затрпавај децу тако да им вире само сандале и сокнице.
Навече причам Радовану како је генерал наредио „пропагандистима“ да дођу и изразе лојалност „јединству система“. И преносим му садржај Младићевог разговора са Слободаном. „А, то је то!“, сложи Радован недостајуће коцкице. „Па Милошевић је мене звао и тражио да сменим генерала. Шта је сад, питао сам се. Рекао сам му: није, председниче, сад време за то!“
Десетак дана касније пронела се вест да је генерал у београдској болници. Оперише, наводно, камен у бубрегу. Сви су, међутим, веровали да је Младић заправо пао у својеврсну изолацију, док се српске територије не „размене“. „Пустиће генерала за седам-осам дана и, где он чизмом стане, ту ће бити српска граница“ – говорили су борци. Видели су и генерала Гвера, након пада родног Шипова, пијаног. Рекао је како је за све ово крива „цивилна власт“ и некуд нестао.
Последње недеље септембра НАТО је суспендовао нападе. Два дана касније и генерал Младић ће се вратити из Београда на своје командно место. Делови војске, међутим, већ су били у потпуном расулу; распао се цео један корпус. Одсудну одбрану на главним правцима напада преузимале су снаге полиције и нижи војни састави.
Мирослав Тохољ

