Фељтон: Најскупља капа на свету (30)

У по­здрав­ном го­во­ру пред пре­го­ва­рач­ким де­ле­га­ци­ја­ма у Деј­то­ну по­чет­ком но­вем­бра 1995, аме­рич­ки др­жав­ни се­кре­тар Во­рен Кри­сто­фер ре­као је да са­ве­знич­ке тру­пе не­ће оти­ћи у Бо­сну ра­ди ста­би­ли­за­ци­је ми­ра уко­ли­ко на сво­јим ме­сти­ма и да­ље оста­ну пред­сед­ник Ка­ра­џић и ге­не­рал Рат­ко Мла­дић, што је, ка­ко је ре­као, фор­му­ли­са­но у ви­ду јед­ног од аме­рич­ких зах­те­ва у деј­тон­ском „па­ке­ту“. О чи­јем „аме­рич­ком зах­те­ву“ је реч, на­го­ве­стио је сам Али­ја Изет­бе­го­вић, зах­те­ва­ју­ћи не са­мо Мла­ди­ћев од­ла­зак, већ и рас­пу­шта­ње срп­ске вој­ске.

Озло­је­ђе­ни и по­ни­же­ни још јед­ном очи­глед­ном не­прав­дом, из­ну­ре­ни и из­му­че­ни тро­и­по­го­ди­шњим ра­том про­тив го­то­во дво­стру­ко број­ни­је не­при­ја­тељ­ске си­ле и нај­моћ­ни­јег вој­ног са­ве­за на све­ту, уста­ли су Ср­би у знак по­др­шке свом пред­сед­ни­ку и рат­ном ко­ман­дан­ту. Ис­ту­пе на про­тест­ним ску­по­ви­ма и те­ле­гра­ме по­др­шке са свих стра­на ис­пу­ња­ва­ла је хе­рој­ска ре­то­ри­ка, инат, ве­ра и од­луч­ност у на­ме­ри да се от­му и од­бра­не, уко­ли­ко у бли­ској бу­дућ­но­сти ишта ви­ше бу­де за­ви­си­ло од то­га.

По па­ра­фи­ра­њу ми­ров­ног спо­ра­зу­ма у Деј­то­ну, а пре ње­го­вог ко­нач­ног пот­пи­си­ва­ња у Па­ри­зу, Ка­ра­џић је ис­ту­пио на те­ле­ви­зи­ји. „Ми смо уве­ре­ни, а то смо су­ге­ри­са­ли и пред­сед­ни­ку Ми­ло­ше­ви­ћу, да се о Са­ра­је­ву мо­же још раз­го­ва­ра­ти и пре и у са­мом Па­ри­зу. У де­ле­га­ци­ји за Па­риз мо­гли би­смо се на­ћи и ге­не­рал Мла­дић и ја“. Ти­ме је хтео да ка­же ка­ко и у ми­ру пре­сто­је бит­ке ко­је је мо­гу­ће до­би­ти уко­ли­ко би срп­ске ин­те­ре­се за­сту­па­ли од­ва­жни и до­стој­ни бор­ци.

И је­дан и дру­ги ве­ро­ва­ли су вла­сти­ма у Ср­би­ји, јер их ни­је на­пу­шта­ла ве­ра у Ср­би­ју. Уме­сто у Па­риз, обо­ји­ца су пре­ко Бе­о­гра­да ис­по­ру­че­на Три­бу­на­лу за рат­не зло­чи­не у Ха­гу. На­вод­но, скри­ва­ли су се у Ср­би­ји. А где се скри­ва­ла та Ср­би­ја у ко­јој су тра­жи­ли уто­чи­ште пред оку­па­ци­о­ном си­лом про­тив ко­је су ра­то­ва­ли? То ће се зна­ти тек ка­да се од­мо­та пре­о­ста­ла врп­ца не­ми­лих зби­ва­ња на ко­ја су ука­зи­ва­ли и про­тив ко­јих су на по­чет­ку уста­ли.

Ге­не­рал Мла­дић оста­ће упам­ћен као вој­ско­во­ђа ко­ји је во­дио по­след­њи труп­ни рат у два­де­се­том ве­ку. На не­ки кла­си­чан на­чин, при че­му људ­ска од­ва­жност и офи­цир­ска про­це­на игра­ју пре­суд­ну уло­гу. Он је тај рат по­бе­до­но­сно за­вр­шио. Ла­ви­на бе­са сру­чи­ла се на ге­не­ра­ла и за­то што је по­ка­зао да на жи­вом ша­хов­ском по­љу функ­ци­о­ни­ше лу­цид­ни­је и ефи­ка­сни­је од ко­манд­ног ком­пју­те­ра и ње­го­вих уни­фор­ми­са­них опе­ра­те­ра у Се­вер­но­а­тлант­ском вој­ном пак­ту. Мла­ди­ће­ва так­тич­ка спо­соб­ност под­се­ти­ла их је и на ру­ске кла­си­ке во­је­ва­ња у од­бра­ни, ко­ји су им ви­ше ли­чи­ли на ју­на­ке из ве­ли­ких ро­ма­на не­го на жи­ве љу­де.

Ме­ња­ли су се ко­ман­дан­ти на хр­ват­ској и на му­сли­ман­ској стра­ни, на стра­ни НА­ТО, та­ко­ђе во­ју­ју­ћој си­ли у Бо­сни, а на че­лу срп­ске вој­ске, од по­чет­ка до кра­ја, ста­јао је Рат­ко Мла­дић. Вред­ност до­стој­на јед­ног пре­га­лач­ког жи­во­та и рет­ка дра­го­це­ност вој­нич­ке ка­ри­је­ре. Су­же­на па­мет и ус­кип­те­ла за­вист то не пра­шта­ју.

Сим­бол сво­је исто­риј­ске уло­ге, ону ге­не­рал­ску ка­пу ка­кву су но­си­ли срп­ске вој­во­де Ми­шић, Сте­па, Пут­ник и Бо­јо­вић, имао је оби­чај да ме­ња за го­то­во сме­шне и без­вред­не при­кап­ке и пла­ве тур­ба­не са знач­ком Ује­ди­ње­них на­ци­ја на те­ме­ни­ма за­пад­њач­ких ге­не­ра­ла. Ти­ме је, ваљ­да, же­лео да их по­ча­сти, али и да под­се­ти ко су, кад с ње­го­вом ка­пом ста­ну пред огле­да­ло, а и ко је он.

Че­сто срп­ско по­зи­ва­ње на ви­дов­дан­ску ле­ген­ду има­нент­но је на­сто­ја­њу да се об­но­ви на­ци­о­нал­на ели­та, гра­ђан­ска и вој­на, има­нент­но је све­сти да су на Ко­со­ву по­стра­да­ли нај­бо­љи. Ко­сов­ска по­ги­бао ве­ко­ви­ма је иде­ал жр­тво­ва­ња за све­оп­шти ин­те­рес, за ви­си­ну ка­ква је на дру­га­чи­ји на­чин не­до­сти­жна. „Ако су Ми­лош и Ла­зар мо­гли, ко сам ја, Рат­ко Мла­дић, да не бих мо­гао…”

Мирослав Тохољ

Крај