Славољуб Вујовић: Корпорације генератори кризе
Данас, сходно привредним кретањима или карактеристикама проблема који потресају привреде, може се закључити да су корпорације генератори истих, јер каналишу реалне токове капитала на глобалном нивоу. Политичка моћ је само пречица до реалне моћи. Из тога произилази да се економска моћ одвија кроз друштвени живот под контролом три групе политичара: финансијских, корпорацијских и владиних политичара.
Велике корпорације западних држава једноставно надиру и поробљавју све остале, где процене да могу доћи до екстра профита. Реализација тих циљева не би била изводљива без помоћи локалних влада. Чињеница да само три америчка пензиона фонда имају 500 милијарди долара потврђује моћ која може да руши или успоставља не само владе, већ и државе, издижући економску моћ корпорација изнад држава.
Њихова тежња за економском и политичком превлашћу у земљи и иностранству нема граница. Осим класичних, данас се примењују и такве мере које нас подсећају на добро познато фашистичко насиље. Оно понегде поприма монструозне облике. И експлоатација суграђана и других народа често осигурава незапамћена, фантастична богаћења и појединаца и интересних група, којима то друштвени положај и утицај омогућава.
Укратко, директна страна улагања су пословни подухвати мултинационалних корпорација у циљу остваривања екстра профита, а тиме и сопственог раста и развоја, кога прате токови капитала, технологије и предузетничка искуства према другој земљи у производњи роба за локална и друга тржишта широм света. Овај трансфер инпута, као и касније остварених резултата пословања, остаје под контролом матичне корпорације, која инвестира без обзира на то што се пословне активности обављају у њеној организационој јединици било где у свету.
У процесу глобализације светске економије, оваква улагања имала су значајан допринос због њиховог утицаја на подизање укупног нивоа међународне робне размене. Познато је да страна директна улагања представљају кључну карику интеграције пословања предузећа са светским тржиштем. Као категорија међународне економије, СДУ су у суштини постала битан елемент инвестиоционих и производних стратегија великих корпорација, и као интегрални део процеса интернационализације и глобализације, могу се често узети као неопходан предуслов да корпорација сачува или оствари експанзију на међународном тржишту уколико не жели да се суочи са губљењем сопствене позиције.
Током осамдесетих и деведесетих година двадесетог века Међународни монетарни фонд и Светска банка интензивно су наметали структурне промене привредама Трећег света, условљавајући их разним кредитима и њиховом успешношћу у спровођењу програма „структурног прилагођавања“, под изговором да постану „ефикасније“, „конкурентније“ и способне за самостални развој.
Међутим, прави циљ ових аранжмана био је да ове земље омогуће улазак инвестиција међународних корпорација, и то под условима који њима одговарају (страним корпорацијама). То је постигнуто наметањем мера слободног тржишта, укључујући ту и приватизацију државних предузећа, уклањање ограничења за стране инвестиције, смањивање буџета за здравство, образовање и социјалне службе, уклањање увозних баријера. Утицај ових прилагођавања у свим земљама које су прихватале те услове био је катастрофалан.
На почетку 2004. године Србија је међународним финансијским организацијама и банкама дуговала 12 милијарди долара, четири милијарде више него пре санкција УН и пре почетка уласка страних директних инвестиција (данас је само спољни дуг Србије већи од 30 милијарди долара).
Процесом криминалних приватизација диктираних од стране представника међународних корпорација, корист од институција и ресурса са целог друштва преношена је на приватне компаније. Концентрација капитала у рукама мањег броја људи (мањих криминалних група организованих у оквиру државних институција) доводи до све већег јаза између богатих и сиромашних. Глад у земљама Трећег света повећава се брзо, посебно у Латинској Америци, Африци или Србији, где су локлне елите ревносније спроводиле „програме структурног прилагођавања“.
Тако је Костарика, после једне деценије дисциплинованог спровођења програма структурног прилагођавања, трговински дефицит повећала за скоро 100 одсто, са 350 на 532 милиона долара. Годишња вредност увезене робе широке потрошње, у коју су спадале 32 нијансе кармина „макс фактор“, кућице за Барби лутке и луткице са ликом Аладина, повећала се са 134 на 657 милиона долара. „Мерцедеси“, „поршеи“, „тојоте“ и „хонде“ били су међу 76.800 аутомобила који су увезени у ту малу земљу за само три године. Јефтино увозно жито довело је локалне земљораднике до просјачког штапа. Број оних који су узгајали кукуруз, пасуљ и пиринач, основну храну локалног становништва, опао је са 70.000 на 27.000. То је губитак средстава за живот за око 42.300 људи, или за отприлике једног земљорадника на сваких 1,8 увезених аутомобила. Ово су, укратко, биле „предности“ тржишта за становнике Костарике.
