Славољуб Вујовић: Хране има, глади у изобиљу

Шокантно звуче подаци да у свету 800 милиона људи свакодневно пати од глади, 34.000 деце млађе од пет година сваког дана умире од глади и болести повезаних са њом. Годишње 12 милиона деце умире. Зашто и ко пласира лажи да нема хране и услова за њену производњу? Одговоре треба тражити од оних који контролишу – имају власништво над земљом, оних који распоређују јавне ресурсе и корпорације које управљају светском трговином, посебно робама од животног значаја за земље Трећег света. Према подацима Организације за исхрану и пољопривреду УН (ФАО), производња хране од 1950. повећавала се брже од пораста становништва у свим областима, осим у Африци. Америчко удружење за унапређење науке је у једном истраживању 1997. године открило да 78 одсто све неухрањене деце испод пет година старости живи у земљама где постоје вишкови хране. Током истраживања проблема глади у свету, Амартја Сен са универзитета Харвард утврдио је да проблем глади у свету није у недостатку хране, већ у гажењу права људи на храну. Овде треба истаћи да постоје тврдње да статистика ФАО озбиљно потцењује производњу у Африци зато што, између осталог, рачуна само производе који су продати путем званичних тржишних канала, због тога што пољопривредници продају своје производе другим каналима, као одговор на вештачки ниске цене. Цене су одређивале стране корпорације, које су имале интересе за то. Африка располаже огромним неискоришћеним потенцијалом да узгаја храну, са могућим приносима житарица, за 25 одсто до 30 одсто већим од највећих могућих приноса у Европи и Северној Америци. И остале земље, познате као земље глади – Сомалија, Етиопија, Судан, имају много више неискоришћеног земљишта него што обрађују, управо због контроле мањине споља.

Полумен (Т. Полеман), анализирајући вишеструке проблеме од којих пати већина пољопривредних статистика и статистика исхрањености, тврди да и „најгладније земље“ имају довољно хране за своје становништво. Своје откриће темељи на званичним статистикама, мада стручњаци упозоравају да државе које се тек однедавно модернизују, без изузетка, потцењују своју пољопривредну производњу, алудирајући да се пре једног века бар трећина америчког приноса пшенице није евидентирала.

Процењује се да у Индији гладује више од 200 милиона становника, без обзира што је у скупини земаља Трећег света на самом врху извозника пољопривредних производа. Индија је 1995. извезла пшенице и брашна у вредности од 625 милиона долара, пиринча у вредности од 1,3 милијарде (5 милиона тона), а то су две основне намирнице у индијској исхрани.

У Бразилу 70 милиона Бразилаца гладује, немају довољно хране, док је 1994. године Бразил извезао храну у вредности више од 13 милијарди долара (други на листи земаља у развоју). Или Бангладеш, симбол страшних последица глади, како тврде стручњаци, има услове да обезбеди храну свим становницима да нико не остаје гладан, али под условом да их стране директне инвестиције оставе на миру.

У Пољској је 2002. године 72 одсто националног производа отпадало на приватни сектор, пред почетак ултимативних преговора о учлањењу у ЕУ. Наравно, највећи залогаји у најуноснијим гранама пољске привреде осигурани су страним корпорацијама из Француске, Немачке и САД. Укратко о СДИ-а у Пољској најбоље говори пример аутомобилске индустрије. После планског слома домаћег Даењоа, аутомобилска индустрија Пољске стављена је под контролу две стране мултинационалне корпорације – „Џенерал моторса“ („Опел“) и „Фијата“ („Хофбауер“, 2004). Стране корпорације су претходно, захваљујући корупцији и криминалу државне управе Пољске, осигурале пореске олакшице и све остале погодности које су њима биле потребне од владе Пољске.

Пољопривредници у Пољској и остали ситни поседи, на којима живи између четири и осам милиона људи, плански су уништавани од Брисела у режији великих корпорација („Унилевер“, „Унитед Бисцуитис“, „Нестле“, „Данонеи“…). Пољски пољопривредници су преживели комунистичку колективизацију, али нису бриселску криминализацију. Ситни пољопривредници у Пољској су уништени, што је и био циљ великих страних корпорација. Два милиона сељака је напустило земљу у потрази за хлебом.