Зоран Богнар: Осуђујем људску глупост и рат

БЕОГРАД – Најновију књигу поезије, под називом „Вуковарске елегије“, песник Зоран Богнар посветио је „снази и издржљивости града и грађана Вуковара поводом 20 година од Светске срамоте која се никада није смела догодити“. Књигу ће писац ових дана промовисати у свом родном Вуковару.

Пред одлазак у град којим је инспирисан највећи део његовог стваралаштва, са Богнаром смо разговарали о унутрашњим немирима којима одишу његове песме посвећене Вуковару, написане од 1984. до 2010. године, а Антонио Порпета их означава као поезију „крика и суза“.

Велики Милош Црњански написао је „Ламент над Београдом“. Да ли су ваше елегије заправо „Ламент над Вуковаром“?

- Могло би тако да се каже, јер ово је моја прва тематска књига песама које су посвећене Вуковару. Значи, и пре и током рата, и у времену после трагичног сукоба у коме је мој град за једне „пао“, а за друге био „ослобођен“, да би на његовом месту почео да ниче неки нови, мени туђ, али град који неизбрисиво чучи у мојој души и мојим мислима.

Зашто књигу промовишете баш 18. новембра, дана који вуковарски Срби и Хрвати доживљавају потпуно опречно?

- Како год они доживљавали овај дан, „падом“ или „ослобођењем“, ја не говорим ни у име Срба ни Хрвата, нити осуђујем било кога, ни по националној, ни по верској припадности. Уствари, ја у име и једних и других осуђујем људску глупост и рат, који је сам по себи глуп и непотребан, као и сви претходни ратови.

Шта значи ваша порука да је то „Светска срамота која никада није смела да се догоди“?

- Као дечак био сам фасциниран вестерн филмовима, у којима сам од индијанских поглавица чуо фантастичну максиму да „земља не припада нама, већ ми њој“. Мислим да је то сва мудрост овога света, упућена онима који започињу ратове, вероватно зато што никада нису размишљали о овој великој мисли.

Како после свега ви лично доживљавате вуковарску трагедију?

- Знам да ме нико и никада неће моћи уверити да је један барокни град, са толиком цивилизацијом и културом иза себе (вучедолска је међу најстаријим на нашим трагичним просторима), требало срушити до темеља, зарад идеја неких болесних умова. Али, исто тако не могу да прихватим чињеницу да је у Вуковару до 1991. године живело 78.000 становника, од чега по 45 одсто Срба и Хрвата, 10 одсто разних националних мањина, а да данас, када се овај град зове хрватским, у њему живи 12.000 људи, од којих су 80 одсто Срби и 20 одсто Хрвати, који су постали истински робовласници остарелих Срба у изумирању.

Можете ли да нам објасните ту вашу тезу?

- Веома једноставно. Преостали Срби у Вуковару имају између 70 и 80 година, као и моји родитељи, и њиховим животима управља 20 одсто Хрвата који се налазе на свим позицијама у градским институцијама. Влада Републике Хрватске тако остварује свој зацртани програм, нудећи свету лажну слику да Срби могу да се врате и живе у овом свом граду, али ови људи ће по сили биолошког процеса изумрети за највише 10 година, и тиме ће се легализовати перфидни егзодус по коме ће Вуковар, као и остали градови у Хрватској, постати етнички чисте заједнице.

А шта је требало да уради нова хрватска држава у истинском интересу Срба?

- Да су заиста желели повратак Срба, Хрвати би обновили бар један од бивша три привредна гиганта – „Борово“, „Вутекс“ или „Вупик“ – дајући тако шансу младим генерацијама да започну нови живот у свом родном граду.

Уствари, ви књигом само браните достојанство људског живота и једног града?

- То је једина моја намера с овом књигом. Србин Лујо Војновић је пре више од стотину година написао „Дубровачке елегије“, најлепше икада написане песме о Дубровнику, а био је протеран из тога града, баш као и ја из Вуковара, о коме певам целог живота, и у који се упорно враћам како бих доказао да је такозвани суживот могућ само ако у њему учествују људи. Засад то чиним највише због старих и болесних родитеља, али и власника хотела „Лав“, у коме се осећам као Тин Ујевић у истоименом сплитском хотелу, и који је много учинио за моју књигу, дарујући је највишим хрватским званичницима приликом посета Вуковару.

Како је у тако суштински подељеној, значи силом установљеној заједници примљена ваша књига?

- Чињеница је да су Хрвати показали поштовање за овај ламент над Вуковаром, па макар оно и не било искрено, јер се књига већ налази код градоначелника Вуковара, у Градској библиотеци и Завичајном огранку Градског музеја. Међутим, ниједан издавач из Хрватске, па чак ни Српско културно друштво „Просвета“ досад нису показали интерес да објаве моју књигу, па испада да је она важнија Србији и Босни и Херцеговини, јер ће се до краја године појавити и у Сарајеву, које је доживело судбину сличну вуковарској.

Невенка Стојчевић

Осуђени на крик и сузе

- Упуштање у поезију Зорана Богнара значи приступање једном драматичном и рањеном свету окруженом пределима рушевина, пепела и пустоши, у којем, упркос свему, грозничава потрага за неком надом увек делује подстицајно. Пуно је истинске емоције, и пуно унутрашњих ломова у тим песмама које прекорачују и време и простор тиме што у њима бије васељенски бол човека, неправедно осуђеног на крик и на сузе – рекао је Антонио Порпета.

Прича из утробе

- Вуковар, прича о способности људи да од рајског града направе пакао, тешко ођекује у онима чији је то град уистину. Сви имају своју причу о Вуковару, овакву или онакву, али они чији је то родни град имају само једну причу, ону из утробе, као Зоран Богнар – написао је Драган Мраовић.