Спас крај перона

Снег ових дана затрпава читав град, па и пероне престоничке Железничке станице, али перјасти, бели прекривач ипак не обесхрабрује раднике да лопатама некако путницима прокрче пут. И они су свесни да зидине крај перона, а нарочито чекаоница, у хладним данима представљају једини спас путницима намерницима, али и бројним бескућницима који другог уточишта немају.

На перонима, на „минус 11″, нисмо затекли ниједног путника, али су службеници станице имали пуне руке посла.

- Спремно дочекујемо снег, дабоме, као запета пушка. Рекоше да ће падати још неколико дана, али ми се не плашимо – добацује један од њих, неуморно „лопатајући“ снег са плочника, а онда у шали додаје да његова лопата сама чисти, док је он само гура!

Ветар у костима

Ни у холу, у ком су шалтери за продају карата, нема гужве, док у станицу улази тек по који путник, ког је нужда натерала да путује по кијамету. Куја Халиловића затичемо у ћошку, уз ТА пећ, где, како нам рече, два сата чека воз за Стару Пазову.

- Лежао сам у болници у Београду и данас ме пустили, али воза за Пријепоље, где живим, нема. Зато идем у Пазову, да преспавам у баракама предузећа за које радим, па ћу изјутра кући – прича Кујо, додајући да би му годило кад би у чекаоници било и грејања.

- Додуше, боље и овде, но да чекам напољу, јер је страшно хладно. Да бар нема ветра, било би лакше, али овако, кроз кости дува – прича он, дрхтећи.

Животарење

И док је једна путница, шћућурена на старој пећи, дремала у углу чекаонице, Никола Гајић је покушавао да испроси који динар од пролазника.

- Не путујем нигде, али увек кажем да ми паре требају за карту, а не за храну – признаје он, додајући да успева да скупи једино за најосновније, али и да на станици често и преспава.

Одрастао је, каже, без родитеља, у дому за незбринуту децу, а данас је најчешће без крова над главом.

- Пара за кирију немам… Волео бих да нађем нормалан посао и обезбедим себи минимум услова за живот, али ми не дају. Ипак, захвалан сам богу што сам здрав и што и даље у мени има оптимизма и снаге – прича овај двадесетчетворогодишњи младић, а потом се повлачи у станицу, тражећи топлији кутак.

Ф. Роговић