Владимир Ђукановић: Банкрот пред вратима

Годинама уназад постпетооктобарска гарнитура анегдотних личности убеђивала нас је да је једини спас за Србију сарадња са ММФ-ом. Потпуно су били глуви на упозоравајуће тонове америчког нобеловца за економију и дугогодишњег сарадника у институцијама које креирају светску економску политику, попут Светске банке, Џозефа Штиглица, о томе на која четири начина ММФ економски уништава државе, дајући им „економске савете“ за наводно благостање, задужујући их до бесмисла, како би упале у економско ропство. Нису им били за наук довољни примери земаља Латинске Америке, посебно Аргентине, које су економски крахирале баш зато што су своју економску политику повериле стручњацима ММФ-а. Ништа није вредело. Режим је нашу економију базирао баш на тим „добронамерним саветима“ ликова који су без дилеме врхунски економски стручњаци, посебно у сфери економске деструкције државе, и који су одлично направили систем како неку државу направити економски зависном или, боље речено, робом ММФ-а. Да трагедија буде већа, гомила тих стручњака за деструкцију радила је у нашим владама од 2000. године, па све до сада. Неки су чак били и министри.

Требало би бити поштен и рећи народу да смо ми постали економски зависна држава због силних кредита и да имамо одређене споразуме баш са тим ММФ-ом, које смо дужни да поштујемо, јер, у супротном, следи банкрот. Међутим, људи који чине актуелни режим тотално су неодговоран свет. Они су покушали да преваре старе лисце из ММФ-а што, наравно, није прошло, али је зато држава дошла пред врата амбиса.

Наиме, пошто иду избори, челници режима су буџетом предвидели да се задужују до лудила, како би дошли до новца којим би покушали да обману бираче. За све што се у овој држави догађа, ми узимамо кредит. Да ли је то за исплату плата у јавном сектору, да ли је то за исплату пензија, да ли је за наводно бесплатне уџбенике или за изградњу неког километра пута – све је обезбеђено из кредита.

Да резимирамо, нека будућа власт неће моћи да се задужује, не зато што можда не би желела, већ због тога што је актуелни режим дошао до законског лимита за задужење. Но, како је ММФ условио кредитни аранжман према Србији нашим буџетским дефицитом до плафон 4,25 одсто од бруто друштвеног производа, а како то нашем режиму никако није одговарало, аранжман је пропао и Србија је доведена практично до сасвим изгледне шансе за банкрот. Неодговорна маса режимских политичара, своје фотеље и њихово очување ставила је изнад интереса државе. Пре само месец дана усвојили су буџет и чак су нам причали како је он развојни, а, ево, после тако кратког времена, ММФ им је саопштио да морају да ураде ребаланс како би добили новац. Сећам се те скупштинске дискусије и силних упозорења посланика опозиције да су се према ММФ-у обавезали на малопре наведени дефицит, али, авај. Нико од режимских посланика није желео то да чује. Ребаланс неће да ураде, јер очито је да више немају већину у парламенту, а и када би га којим случајем урадили, онда не би могли више да нас задужују до бесмисла, што би значило да не би имали паре за изборе. И зато, драги пријатељи, очекујте да нас до момента одржавања избора обасипају пажњом, повећањем пензија и плата у јавном сектору, наводним почетком изградње по Србији, причама о развојном путу ове државе… После избора, ако они остану да владају – банкрот Србије је најизгледнији. Ако их променимо, макар имамо шансу да нас неко скине са вешала на којима се још полуживи њишемо.