Златко Богатиновски: Дођите да вас бијемо

Пред завршено Европско првенство у рукомету наши навијачи су постављали углавном оваква питања: докле могу да догурају орлови, како ће да играју, шта ће да покажу и да ли могу да освоје неку медаљу? Кажем, углавном, јер су неки други „навијачи“ постављали нека друга питања: кад, где и колико ће да премлате, пре свега, хрватских навијача?

Туча Звездиних „делија“ и Динамових „бед блу бојса“, по многима, означила је почетак краја Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Тиме је спорт на југословенским просторима по први пут злоупотребљен од стране политике.

После неколико великих, периодичних сукоба, 1996. рукомет, 2003. фудбал, 2007. ватерполо и чак тенис, дошло је до петогодишњег затишја. И када је на хиљаде Хрвата кренуло у Србију на рукометно првенство, ни из чега је настао хаос. Провокације и вређања дела хрватских навијача за време утакмице Хрватска-Француска (?), усред земље Србије, били су повод да „српске патриоте“ у облику „квази навијача“ распале по Хрватима диљем Војводине. Демолирани аутомобили, запаљен комби, палице, металне шипке, камени блокови, ножеви, секире… Без ових туча, ми би због добре организације добили високе оцене од европске куће рукомета. Послали би и лепу, мирну слику о Србији као земљи добрих, гостопримљивих домаћина и достојанствених људи. Некоме то није одговарало, и по ко зна који пут горко се поиграо са угледом Србије у свету. Толико навијача из читаве Европе, и нико се није тукао сем Срба и Хрвата. Што је најинтересантније, Новосађани су били потпуно затечени и изненађени тучама.

Па, годинама се свакодневно по читавој Војводини возе аутомобили са хрватским таблицама и ником и никад – ништа. Људима уопште није било јасно зашто сада неко уништава те аутомобиле, а пре није.

А онда, усред спортског догађаја, који и туристички и политички треба да буде корист за Србију – хајка на Хрвате. Неки „врло храбри момци“, који и нису Новосађани, али су зато били врло добро организовани, свету су послали баш сјајну поруку у име свих нас: „Дођите да вас премлатимо“. С којим правом и у чије име? Због чега је неко спиралу насиља Срба и Хрвата поново затегао, и то у оваквој Србији, баш сада? Ако понос српске нације од Хрвата усред Србије нема ко други (државне институције, полиција, судство) да брани сем „навијача“, онда нам је држава озбиљно изврнута.

Осим тога, стигли смо и до судске пресуде. Припадник једне познате навијачке групе осуђен је у београдском Првом основном суду на две године затвора због напада на полицајце и насилничко понашање у тучи пред почетак кошаркашке утакмице Црвена звезда-Партизан 2006. године. Послали смо још једну поруку спортском свету.

Ипак, вратимо се на претходну причу. Који је смисао овог бесмисла? Да нема „навијача“, ко би се тукао све ово време? Домаћице, пензионери, пословни људи, научници, уметници. И Срби и Хрвати у рукомету освојише медаље, због квалитета а не због хулиганске помоћи „квази навијача“. Квалитет су Србима признали и Хрвати: „Победили сте, јер сте били бољи на терену“. Преко 10.000 наших правих навијача је спортски навијајући много помагло „орловима“. „Квази навијачи“ су нам одмагали чак повређујући, невероватно али истинито, нашег играча. А кога је Србија победила? Прво, једну од најбољих репрезентација на свету, па тек потом – Хрватску. Спортисти су били прича за себе. Игра без провокација, инцидената, намерних повреда, где се после жестоких дуела обавезно пружа рука противнику.

Аутор је спортски психолог