Дани лепши уз голубове

ВРАЊЕ – Срђан Трајковић из Врања већ 11 година чува голубове писмоноше. Како каже, они му доносе највећу радост у животу, јер му живот у инвалидским колицима није нимало лак.

С обзиром да их и тренира, 41-годишњи Срђан Трајковић добитник је многих награда на голубарским такмичењима у Врању, али и у целој Србији.

- Када су моји голубови први пут наступили на такмичењу, сви су на мене и моје љубимце гледали скептично, јер нису веровали да неко ко је у инвалидским колицима може да тренира птице, што заиста и није лако. Моји голубови били су шампиони групације 2009, 2010. и 2011. Ти успеси разбили су баријере и предрасуде, тако да данас у мени виде озбиљног конкурента, што ми, свакако, прија, јер имам такмичарски дух – каже Трајковић.

Он каже да је чувајући голубове стекао и много пријатеља, са којима може да разговара о овим птицама. Љубав према голубовима пренео је и на породицу, која му несебично помаже око храњења и тренирања љубимаца.

- Највећу помоћ пружа ми мајка Јула, али сам захвалан и оцу и брату. Многи мисле да је једини посао код узгоја голубова нахранити их, али уопште није тако. Много труда треба у тренинге, а да не причам о спремању за такмичење. За њих је карактеристично да се увек и из било ког правца враћају кући. Зато их и зову „писмоноше“ – објашњава он.

Добри голубови, каже, углавном се увозе из Немачке, Белгије и Холандије, али не може сваки да буде шампион.

- Приликом припреме за такмичење тачно знам на коју птицу могу да рачунам, а на коју мање, па онда тако и усмеравам своју пажњу и рад. Љубимце сам, углавном, добијао на поклон и због тога ниједног голуба до сада нисам продао, већ сам их поклањао – каже Срђан Трајковић.

У свом голубарнику има више од сто „писмоноша“, а сви се, како каже, после сваке шетње враћају у свој кавез. С обзиром да му је голубарство хоби, он је запослен у копирници Услужног центра градске управе и на челу је Удружења оболелих од параплегије.

А. Стојковић