Дејан Анђус: Миљан није адекватно испраћен

Начин на који је испраћен Миљан Миљанић није био ни адекватан, ни истинит, ни достојанствен у потпуности. Нити је његова грандиозна улога у фудбалу на прави начин новим генерацијама приказана. Као да је Миљановим ривалима из разноразних вода одговарало да његов одлазак са животне сцене буде што тише и што брже пропраћен. Да се Власи не сете… каква је величина био Чича. Мрзели су га партизановци, његови новинари, завидни тренери, просечни играчи, а понајвише завидници из његове Звезде. А он, Миљан, направио је ону суштински бољу од свих ривала некадашње Велике четворке – Црвену звезду. Партизан, Хајдук и Динамо позиционирали су се још од 1950-их тик уз раме Звезди. Иако је Звезда и до Миљанове ере већ била најтрофејнији клуб, ипак генерација Партизанових беба стигла је црвено-беле само на – титулу разлике. Истина, ни тада Партизан није ништа урадио у домаћем купу, нити је био у стању да дође до дупле круне, али је бриселским финалом себе и коначно дефинисао као највећи југословенски клуб. Тада је на сцену ступио Миљан, повратио најпопуларнији клуб из стања шока због Партизановог узлета, и тада је створен не само најбољи Звездин тим у историји, него и најмодернији југословенски тим до данашњих дана. Миљан је Звезду подигао, баш онда кад је Партизан, као и Динамо, почео озбиљно да пада. Баш кад је и у Европи умро стари фудбал, латински, клај-клај фудбал Бенфике, старог Реала или Интера, а кад се родио нови, модерни, тотални фудбал енглеских, немачких и холандских тимова. Кад су нетрагом нестали тренери као што су били Партизанови Шпиц, Бобек или Гегић, или Миланов Нерео Роко или Интеров Еленио Ерера, и кад је наступило атомско фудбалско доба Ринуса Михелса, Вајсвајлера, Била Шенклија, Џока Стина, Пејслија, Уда Латека. Тада је Миљан постао Миљан, а Звезда – Звезда. Тада је лансирана мегазвезда Џајић. Халфови типа Чајковског или само голгетери типа Галића, никад нису били у игри за титулу најбољег аса свих времена, јер за то звање морате бити искључиво мајстор, уметник, савршен техничар, а уз то и голгетер, пакер, вођа… Наравно, уз генијалан изум звани Драган Џајић, ланчано је кренуло све на Звездину воденицу. Комплетиран је први модерни наш тим у историји, где су резерве боље од целе прве лиге, где на сваком месту у тиму имате бар тројицу адекватних играча. Партизан из 1966. имао је четири аса, пола првог састава били су просек, а за резервне играче нико никад није ни чуо. Код Миљана се знало. Дујковић, Ђорић, Кривокућа, Павловић, Дојчиновски, Кленковски, Антонијевић, Остојић, Лазаревић, Аћимовић и Џајић. Али и навала – Цоле Јанковић, Караси, Лазаревић, Аћимовић, Џајић. Две велике навале, па ко воли нек изволи. Само је Барселона из раних 1950-их имала две врхунске навале. Једну су чинили Јужноамериканци са јединим Каталонцем Луисом Суарезом, а другу источни пребези – Кубала, Кочиш и Цибор, опет у пакету са Барсином верзијом Џајића – Суарезом. Нормално, само је Ивићев модернизовани Хајдук некако издржао тај Миљанов генијални налет са најсавременијом Звездом у историји. Партизан и Динамо су нестали и то деценијама, а на „Маракани“ су падали Ливерпул, Реал и друштво… Миљана је само Панатинаикос уништио у животу, и није му дозволио бесмртност. Миљан се шалио са домаћим трофејима, дерби победама, са надмоћном омладинском школом у односу на све ривале. Трифке Михајловић, Богићевић, Баралић, Мики Новковић, резервине Звездине резерве биле су боље од Партизана са Бјековићем.