Владимир Ђукановић: Достојанство

Расправе српске политичке елите 19. века нису могле да прођу без употребе термина „достојанство“. Позвати се на одбрану достојанства сопствене личности, народа или државе, симболисало је позив на одбрану нечег светог. Нечег чега не смеш и не можеш никада да се одрекнеш. Иначе, термин је настао од латинске речи „дигнитас“, из које је настао и синоним који се користи у српском језику „дигнитет“. Са моралног аспекта одбрана достојанства била је светиња. Човек без достојанства не постоји. Не постоји ни држава ако не брани своје достојанство. Одбрана достојанства била је уздигнута на највиши морални степен. За ту одбрану није био потребан позив, она се подразумевала.

Два века касније термин „достојанство“ у савременом свету, а посебно код нас, не представља ама баш ништа. Ми не умемо честито ни Дан државности да прославимо, јер наша политичка елита сматра да је пожељније да зарад маркетинга дели одликовања у Београду, него да буде у Орашцу или у Крагујевцу, с обзиром да су та места симбол за прославу Сретења као Дана државности. Зар је проблем био позвати све одликоване да изађу ван Београда и да им се пред народом у Орашцу додели одликовање? Или се наша владајућа елита уплашила да ће је народ извиждати, јер му је баш она безброј пута до сада погазила достојанство?

Но, није све тако црно. Два примера, један наш, а један у Грчкој, показују да термин „достојанство“ ипак није умро. Људи који су сачували српско достојанство су Срби са Космета, који су великим одзивом на референдум показали врхунску одговорност према својој држави. Одбранили су оловком част својих предака и сачували су српско достојанство. Без обзира на притиске западних земаља, власти такозваног Косова и, што је најгоре, и званичног Београда, они су масовно изашли на референдум и одлучно рекли „Не“ шиптарским институцијама. Нису дозволили да им се згази достојанство.

Други пример је председник Грчке Карлос Папуљас. У крајње безизлазној ситуацији по своју државу и грчки народ, која делује слично човеку стављеном на вешала, где се чека џелат да повуче конопац, господин Папуљас је смогао храбрости да одбруси џелатима Грчке, пре свега Немачкој. Његова земља је пред гашењем, његов народ пред нестајањем, а џелати их уцењују и понижавају са траншама кредита који су више одмагање, него помогање Грчкој. Да ствар по Грке буде гора, џелати их вређају, говоре им да су нерадници, да гуше Европу. Ваљда су мислили да због тога што им дају новац могу и да им газе достојанство. Ипак, Карлос Папуљас, свестан какве последице његова изјава може да произведе, одлучио је да се стави у одбрану достојанства свог народа и државе. Јер, заиста је срамота да државе, које нису биле ни у плановима када се још од античких времена развијала грчка цивилизација, вређају Грчку, мајку демократије, филозофије, слободне мисли, олимпијских игара… Узгред, тај новац што Запад Грцима даје, делује као дрога на кашичицу коју наркодилер даје наркоману како овај никада не би престао да се дрогира, али таман и да од дроге не умре, јер му је као зависнику неопходна. Папуљас, иначе некад борац против нацизма, одлучно је питао ко су Немци, ко су Финци, ко су Холанђани да себи дају за право да вређају Грчку. Тиме је показао да достојанство нема цену и да у животу постоји моменат када мораш да кажеш: „Доста са понижењима“.

Нама су то показали Срби са Космета, а ред је да и ми у остатку Србије кренемо њиховим путем. За почетак да на наредним изборима одбранимо наше достојанство тиме што ћемо оловком победити антинародну власт и указати поверење онима који неће бити бескичмењаци, већ ће бранити српско достојанство.