Правда

Да ли сматрате да сте као најбољи стрелац у историји југословенског фудбала и власник Бронзане копачке Европе заслужили више од осам наступа за државни тим? - У моје време у репрезентацији није било пас игре, већ се преферирала игра са крила, где су до изражаја долазили високи центарфори, тако да су у предности били Мусемић, Букал и Надовеза.  У таквој концепцији игре, моја висина, била је мој хендипек .У клубу за који сам играо било је сасвим друго поимање игре – истиче Слободан Сантрач. Били сте део можда најбоље генерације у историји „романтичара“. Шта је недостајало да ОФК Београд освоји титулу шампиона државе? - Живели смо у сенци великих. Да би сте постали шампион у то време било је потребно да се сложе многе коцкице. Новца на Карабурми никад није било, мада се увек добро радило. Нама није био циљ титула по сваку цену, уживали смо у романтици, по којој смо и данас познати. Иако нисмо били најјачи, сигурно смо били најбогатији идејама и срцем. Коме сте посебно волели да дате гол? - Циљ ми је био да постигнем што више голова, а то да ли ћу дати гол Партизану, Звезди, Динаму, Хајдуку Жељи, Сарајеву, било ми је најмање важно. Дакле, моја опцесија били су голови, а тимови су били у другом плану Које утакмице се најрадије сећате? - Када је ОФК Београд 1966. године победио загребацки Динамо 6:2 у финалу националног Купа, а ја постигао два гола. Пружио сам добру партију против Звезде кад су црвено – бели водили 2:1, и ми изједначили, тада сам са Партизаном освојио титулу. Сећам се меча Слобода (Тузла) – Галеника када сам се са клубом из Земуна домогао елите. Који вам је најдражи погодак који сте постигли ? - Тешко се одлучити, али рецимо, радо се сећам првог гола против Трешњевке, 100 –ог против Сарајева, 170 – ог, када сам оборио рекорд Боре Костића и против Динама постигао шест голова, а уписали су ми само четири. Био ми је драг и 200 – ти против Жељезничара. Најнеобичнији гол који сте постигли? - Против Партизана. Утрчао сам са крила и шутирао десним ефеом , Ћурковић је полетео у једну, а лопта завршила у мрежи у супротном углу. И сам сам се изненадио, а камоли Ћурковић. У Загребу сам матирао Даутбеговића са центра игралишта. Пошто је дегажирао са 16 метара, лопта је дошла до мене, а ја сам одапео „праћку“ и лопта је завршила у његовој мрежи. Нај промашај? - У Загребу смо победили 2:1, а ја сам са 20. центиметара удаљености од гола промашио празну мрежу. Уместо да је лагано спроведем у мрежу, лопта ме закачила у колено и завршила на пречки. За Риплија. Коме нисте успели да дате гол? - Миодрагу Кнежевићу из Ниша. Једном сам био повређен, а у неколико утакмица није ми се указала прилика. Како објашњавате недостатак класичних центарфора у српском фудбалу? - Немају искуство, млади и недоречени одлазе у иностранство и тамо се често изгубе. Шта треба да поседује центарфор да би постао расан голгетер? - Мора да има таленат, осећај простора, усаглашеност са саиграчима, да предвиди одакле ће му доћи лопта, да предвиди и грешку противника. Да зна да приђе лопти , јер је она као девојка. Ко први њој, томе припада. Остало се постиже тренингом. Да ли постоји нешто за чим жалите да нисте остварили у каријери? - У принципу сам задовољан, три пута сам био први стрелац лиге, још тај рекорд није оборен, освојио Бронзану копачку Европе, одиграо мноштво добрих утакмица, али ми је жао што 1968. године, кад сам био најбољи стрелац и у најбољој форми, нисам био на списку репрезентативаца за ЕП, или 1974, што због војске нисам учествовао на СП. Оно што нисам остварио као фудбалер, остварио сам као тренер – закључио је Слободан Сантрач.