Правда

Тренутак у ком Алинеџадова убици свога сина удара шамар на губилишту: "После тога сам осетила да је бес у мом срцу нестао" - Десет дана пре погубљења, у сну сам видела сина како ме моли да се не светим. Али нисам себе могла да натерам на опроштај - прича Алинеџадова. - Две ноћи уочи тог дана, поново сам га видела у сну, али тада је одбио да разговара са мном. Ни након тога, међутим није намравала да опрости убици, све до последњег тренутка. Ноћ уочи погубљења, кроз кућу јој је прошла читава река рођака убице Балала, молећи је за опроштај, али мајка је деловала неумољиво. - Била сам врло чврста у уверењу да хоћу да буде кажњен, тако да нису очекивали да му опростим - сећа се. - Те ноћи нисмо могли да спавамо, сви смо били будни до јутра. До последњег минута нисам хтела да му опростим. Два данас раније сам супругу рекла да не могу, да та могућност постоји, али ја просто не могу себе да убедим да му треба опростити. Муж ми је рекао: ‘Обрати се Богу, па ћемо видети шта ће бити. Твоја реч ће бити последња. Толико си пропатила, урадићемо како ти кажеш’. Пар секунди пре него што ће последњи пут удахнути ваздух, Балал је још једном преклињао за живот, молио је за милост, сећа се Алинеџадова. - "Молим те, опрости", повикао је. "Макар само због моје маме и тате". А ја сам била бесна. ‘Како могу да ти опростим’, одговорила сам му, јеси ли ти имао милости према мами и тати мога сина? А онда се судбина осуђенога за убиство неочекивано преокренула. Мајка убијеног се попела на постоље, али уместо да му измакне столицу, само му је ударила шамар. - После тога, осетила сам како је бес из мог срца нестао. Као да је крв поново почела да ми тече кроз вене. Почела сам да плачем, и позвала сам мужа да му скине омчу.” Балалова мајка Кобра бацила се пред Алинеџадову, покушавајући да јој пољуби ноге: - Нисам јој дозволила да то уради. Ухватила сам је за руке и подигла... и она је, на крају, само мајка, као и ја. Араш Камуши, фотограф иранске званичне агенције Исна забележио је ово необично збивање серијом фотографија које су преплавиле Интернет. На једној од њијх, виде се и две мајке у загрљају. - Била сам невероватно срећна: Као да сам некоме дала крила да полети - сећа се Алинеџадова. Неколико сати касније, посетила је синов гроб. Убрзо је схватила и да је постала инспирација људима широм света. На питање шта има да им поручи, Алинеџадова каже: - Да млади људи не носе ножеве кад излазе. Балал је био наиван. Није хтео да убије, није такве природе. У тренутку је био љут, а имао је нож у руци. Ако убијеш некога, неће умрети само он: са њима умиру и њихови очеви и мајке. Изгубити дете је као изгубити део сопственог тела. Све те године, осећала сам се као леш који хода. Али сада осећам велики мир. Осећам да је моје срце напустила освета, а непознати људи које на улици срећем зову ме својом мајком- завршава своју исповест. Извор: Гардијан, Блиц