Правда

Новине су биле преплављене насловима како су боксери СДР „пребили“ раднике ЕДБ-а. Истина је била другачија. Домар Приле, који има око 60 година и 60 и кусур килограма, отворио је ормар струјомера како би они очитали потрошњу струје, како су рекли приликом доласка, међутим, то очитавање се претворило у искључивање струје. Дошло је до кошкања између радника ЕДБ-а и нашег Прилета, кад је притрчала и чистачица да их смири. И то је та „страшна туча“ шест радника и страшног Прилета, о којој су писале све новине. Наш деманти о тој ситуацији, из нама непознатих разлога, није изашао. Тог дана на лицима неких запослених и чланова појединих клубова „Радничког“ видела сам озбиљну забринутост због моје одлуке да почнем штрајк глађу. Узалудни су били покушаји да ме одврате од моје намере. Говорили су ми да не треба то да радим, да нисам ја крива за ситуацију и да је то нешто што се таложило годинама уназад. Помешао ми се бес и очај због безуспешних покушаја да убедимо одговорне из ЕДБ-а да смо у репрограму и да смо почели после четири месеца блокаде рачуна да отплаћујемо заостала дуговања. Адреналин је прорадио и само један циљ сам имала, изборити се по сваку цену и натерати одговорне да размисле о својој одлуци. Била сам решена да идем до краја и по цену сопственог здравља! А један функционер ми је саветовао да идем кући јер нећу ништа постићи. Петак је и иде викенд, сви су отишли негде.... Понедељак решава све! Рекла сам: „У реду, није ми проблем да сачекам у канцеларији до понедељка...“ У јутарњим и поподневним сатима, докле год се видело, спортисти Радничког су тренирали: рукометашице, кошаркаши, одбојкаши. Хала је са првим мраком постајала сабласна, али не и празна. Кикбоксери КБК „Крсташ„ тренирали су под свећама и то је дефинитивно нешто што ће та деца памтити до краја живота као што ја памтим мрак за време бомбардовања 1999. Штрајк је трајао седам дана. Пила сам само воду. Спавала сам у својој канцеларији на три спојене канцеларијске фотеље у старој згради СДР. Муж ми је од куће донео врећу за спавање. До петог дана штрајка осећала сам се добро.... Приликом сликања за Фејсбук и новине сви су ми говорили да одглумим мало како ми је лоше и сл. Нисам могла да ставим крпу на главу и преврнем очима за „сликање“ јер то не бих била ЈА! Није да ми нису доносили „да нико не види“ храну. Брат ми је донео сендвич и рекао како ће ме пребити ако не будем јела. Деца су ми доносила чоколадице и кафу коју ја волим да пијем. Неке другарице су ми доносиле енергетске бомбоне. Уредно сам све одлагала у фиоку и остала доследна само води. И тог петог дана ми је позлило па сам примила три боце инфузије. Следећег дана четири. Председник УО Саша Јовићевић сазвао је хитан састанак свих клубова због целокупне ситуације. Први пут од када сам ја присутна на тим састанцима да су се појавили представници свих клубова: кошарка, одбојка, рукомет, бокс, карате, џудо, рвање, гимнастика, шах, ветерани, фудбал, планинари...... Бар нешто добро у целом том хаосу. Показала се напокон одређена доза јединства. Тада су председник УО Саша Јовићевић, председник скупштине Љубинко Веселиновић и наша најбоља рукометашица Светлана Китић одлучили да се прикључе штрајку и дају мени и Радничком подршку. То је била прекретница. Седмог дана су нам укључили струју и то је био моменат када сам „пала“. Тих седам дана ми сада изгледа као неки филм који нема везе са мном и мојим животом. Али има. И те како има. Неко ми је рекао да сам направила нешто попут сахране, јер су сви долазили. Канцеларија ми је од раних јутарњих до касних вечерњих сати била стално пуна. Представници свих клубова СДР, председник скупштине и председник управног одбора СДР, чланови кик бокс клуба „Крсташ“, представници руског клуба мотоциклиста и америчког клуба бајкера и неких других мото клубова, политичари, кумови, родбина, навијачи Звезде и Партизана, новинари, певачи, глумци... Неки су ми чак пружили подршку на тај начин што су преноћили са мном у канцеларији. Две чланице кик бокс клуба „Крсташ“ су тражиле да преспавају код мене. Нисам их пустила. Сачекале су да заспим, па су се у току ноћи увукле у канцеларију, рашириле на под постељину коју су донеле од куће и преспавале. Телефон се усијао. Звали су ме из свих крајева Србије... Жао ми је што је дошло до те ситуације. Првенствено ми је жао због моје деце. Они су мали велики људи. Неке ствари схватају боље него ми одрасли. Они су нешто што вам мења живот из корена. То је оно за шта се вреди борити у животу. Порука коју остављамо њима. Жао ми је и свих генерација које су одрастале на теренима СД Раднички и који су заједно са мном проживљавали покушај гашења СДР. Жао би ми било да Раднички доживи судбину какву не заслужује. То је наше најстарије спортско друштво и ту традицију треба неговати и чувати. Неки мисле да сам фаца што сам то урадила и да сам озбиљно уздрмала поједине структуре људи на озбиљним позицијама. Неки мисле да сам будала и да би више ефекта имало да сам се жива полила бензином и запалила. Неки мисле да сам то радила из неких личних интереса. Свако има право на своје мишљење и свој суд. Разне су се приче чуле. Мени је битно мишљење мени блиских људи и моје. Да ли сам нешто битно постигла? Ништа сем што су нам укључили струју. Да ли бих препоручила некоме да уради исто ово што и ја ? Не бих. Да ли бих опет урадила исто? Вероватно бих...

Прочитајте још: Срна Ланго: Пишем када сам бесна, уплашена и несређенаПРОРОЧАНСТВО СТАРЦА ЈОНЕ: Пашће много крви, трећи светски рат је веома близу!

Извор: Правда