Најновије

Пут у Сребреницу

Ова прича први пут је објављена 1993. у магазину Српска зора, Книн, 1993. стр. 156 – 157, а потом је уврштена у четврто издања књиге Прича из Хада (1994) аутора Здравко Крстановић.
Илустрација (Фото: Јутјуб)

Илустрација (Фото: Јутјуб)

Ромиња киша, аутобус још не креће, мада би мора. Возач пуши, стоји пред првим вратима и разговара са трафикантом. Смјестио сам се на сједалици са олакшањем, ноћашњи сан – ако се тако може назвати – опет је био мучан. Очи ми се лијепе за стaрицу која понавља, сама за се:“Шта ћу сад?!“ Ситно, блиједо лице, поглед згаснуо. На њој костим какав носе богате београдске госпође, на глави црна амрама, а на ногама – патике. У аутобус, улази моја комшиница Биља, сједа поред старице, јавља ми се: Добро јутро! Добро јутро! - кажем. Биља студира на Филолошком, лијепа је, витка, његована, говорим јој, кад се сретнемо, да је промашила факултете и да ће настардати као Аника из Андрићеве приче. Одвраћа ми смијехом. Одмах је заподјенула разговор са старицом. Она рече да више нема никога свога и да сада путује. Где? - уптиа је Биља. У Сребреницу. Грaдским аутобусом, који вози на линији Карабрума – Нови Београд, у Сребреницу се не стиже. Возач је згазио недопушену циагрету. Кренусмо. Мислио сам: шта да чиним? На посао често касним, у редакцији много не приговарају (осим неких), знајући, можда, да се болест избјеглице, кога гоне и кад спава, не може глумити. Ипак, овај пут, морам бити на радном мјесту. - Одведи је у Црвени крст – рекох Биљи. - То сам и мислила да урадим – рече. Изиђоше на четвртој аутобуској станици. Старица се није опирала, а Биља ми махну. Убече је позвонила на вратима нашег стана – смејштаја. - Шта ти је? - упита је Соња, видјевши је скрхану. Све! Све ми је! - рече. Причала је о старици из аутобуса. Зове се Смиљана. Кад је у сребреничком селу, у коме је рођена и остарила, извршен покољ – гледала је главу свог сина у руци оног који га је заклао. Гледала је своју кућу у ватри. У пепелу су остала њена унучад, Милорад и Милица, и снаја Невенка. Није хтјела да се миче, одвукли су је, из шумарка над кућом, неки људи и тако се нашла овдје – у Беоргаду. - Више пута је бежала из прихватилишта – прича Биља – једном је нађена на железничкој станици, једном у Раковици, једном на Вождовцу. Седне у атуобус и мисли да иде у Сребреницу. Кад је Биља отишла, рекох Соњи: - Ујутро идем у прихватилиште. Отишао сам, међутим, сљедеће вечери, из редакције. Љубазна госпођа Вера казала ми је да сам закаснио и да, ако желим, Смиљану могу да видим у старачком дому. Дала ми је адресу, телефонски број и отворила врата собе у којој је старица лежала. Са још двије, које не изустише ни ријечи. - Ово је био њен кревет – рече госпођа Вера. Поред њега стајале су патике.
Прочитајте још: Ратна репортажа: Ки­стањ­ски за­ро­бље­никРатна репортажа: Без­да­ни­ца
Извор: Правда/Здравко Крстановић

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

МИША ЂУРКОВИЋ: Клан

У недељу се одржавају локални избори у низу градова, од којих ће можда занимљиво бити у Ни...

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА