Правда

Лист „Политика” објављује део закључног поглавља ове студије у којој су експерти НИОД-а проценили да је у сребреничкој енклави највероватније страдало 7.500 босанских муслимана, од којих је 6.000 убијено у масовном покољу. Трагичан низ догађаја довео је до масовних убистава на хиљаде мушкараца, босанских муслимана, које су починиле снаге босанских Срба. Већину жртава чинили су мушкарци муслиманске веорисповести који су покушали да побегну из Сребренице и стигну то Тузле у ноћи између 11. и 12. jула 1995. и то на иницијативу 28. дивизије Армије БиХ. Њима су се придружили и други мушкарци, углавном у узрасту способном за борбу, као и мала група жена. Сви они плашили су се напада босанских Срба. Од Орићевог одласка у априлу 1995, 28. дивизија Армије БиХ имала је озбиљне проблеме: недостатак лидерства, слабу кохезију, унутрашње конфликте и низак морал. Такви проблеми могли су да постану и акутни током марша до Тузле. Одлуку да напусте енклаву и да се суздрже од даљег отпора донели су независно од УН или Унпрофора. Штавише, ту одлуку није одобрио ни Други корпус Армије Бих у Тузли. На одлуку да се повуку, престану да пружају отпор и прекину акције против Војске РС вероватно је донекле утицала Каремансова (пуковник који је командовао холандским батаљоном у Сребреници) објава претходне ноћи, када је рекао да ће ускоро уследити обимни ваздушни напади и да би, стога, било мудро да се избегну потенцијалне мете, поготово на југу области. Ипак, холандски батаљон није имао никаквог директног утицаја на саму одлуку да се потпуно напусти енклава или на одлуке које су уследиле након тога. Холандски батаљон чуо је за покрет трупа тек када је колона већ била на путу за Тузлу. Марш до Тузле и масовне егзекуције догодили су се ван подручја који је батаљон могао да надзире. Закључак да су муслимани убијани „пред очима холандског батаљона” стога је потпуно нетачан. Међутим, нема никакве сумње да су егзекуције извеле јединице босанских Срба. Нити може бити сумње да су те егзекуције биле плански организоване. Сам број убијених и обим злочина урушава било какву могућност истинитости хипотезе по којој су убиства била спонтана, мотивисана одмаздом која се „измакла контроли”. Једино се поједини мањи инциденти могу посматрати као убиства подстакнута тренутком. Нажалост, још увек је немогуће дати недвосмислен одговор на питање како је дошло до одлуке да се ова убиства почине, ко их је наредио и са којим мотивом. Ипак, могуће је понудити веродостојну реконструкцију кључних догађаја. Не звучи вероватно да су масовна убиства планирана много унапред, бар не у форми и обиму у којем су се на крају десила. Упркос свим зверствима и насилним инцидентима током ратова у бившој Југославији, детаљно планирање масовних убистава овог обима никада није било правило. И саме наредбе за заузимање енклаве посебно су садржале неопходност вођења рачуна о ратним конвенцијама. Иако су такве наредбе можда биле ту само „зарад формалности”, и могу се, стога, узети са резервом, нема индиција да су масовне егзекуције биле испланиране много пре самих догађаја. Чини се вероватнијим да су босански Срби рачунали на брзу предају трупа Армије БиХ и депортацију целе популације након провере да ли се међу заробљенима налазе ратни злочинци. Припадници војске били би, онда, одведени у логор за ратне заробљенике. Такође се чини вероватним да је наредба да се почине масовне егзекуције, за коју никада није пронађено писмено наређење, донета након 11. јула, када је постало јасно да је бекство које је повела 28. дивизија онемогућило спровођење оригиналног плана. Постојали су и други мотиви у позадини, као што је јака жеља да се подручје осигура за босанске Србе и „очисти” од муслимана. Бројни претходни инциденти показали су да су убиства била део таквих акција, мада је обим догађаја након пада Сребренице био изузетак. Мржња, која је у то ратно време достигла врхунац, била је такође значајан фактор. Младићев тријумфални говор, током којег је рекао да је „Сребреницу поклонио српском народу као надокнаду за сва понижења која су трпели вековима од турске руке”, само је појачао анимозитет који је постојао. У специфичном случају Сребренице, освета би свакако била изузетно јак мотив: освета не само за догађаје из магловите и давне прошлости, већ и за оне из Источне Босне, током раних дана рата 1992. и 1993. Било је тада много крвопролића а дивљачки испади Армије Бих пролонгирали су то крвопролиће све до пролећа 1995. То што су Срби, становници Сребренице, након пада енклаве виђени како траже одређене појединце са којима имају да поравнају рачуне није никако била случајна коинциденција. Као додатак овим мотивима етничког чишћења, мржње и освете, постојао је и организован покрет 28. дивизије 12. и 13. јула. То је било велико изненађење за Војску РС, изненађење које је дошло у потпуно незгодном тренутку и које је изазвало озбиљну нервозу. То би се могло посматрати и као ненамеран и непредвиђен окидач за масовна убиства која су уследила. Младић само што је објавио да је освајање Сребренице окончано, најављујући да ће одмах потом почети напад на Жепу. У том контексту, бег 28. дивизије био је веома непријатна чињеница. Одједном, било је неопходно ући у борбе на северу Сребренице, док је велики број заробљених додатно отежавао ситуацију. Стога увиђамо да је акумулација мотива и проблема допринела томе да дође до судбинске одлуке да се босански Срби отарасе муслиманских мушкараца једном за свагда тако што ће их убити. Ипак, егзекуције не би биле могуће без планске организације, иако до таквог планирања није дошло много унапред а цео се поступак делимично ослањао и на импровизацију зарад решавања „проблема” који је настао изненада. Постоје ипак многе индикације да је централно наређење дато док су размештане специјалне снаге, и да су се регуларне јединице Војске РС, посебно Дрински корпус, касније укључиле у поступке који су се тицали мушкараца из Сребренице. Са војне тачке гледишта, колона која је полако крчила свој пут кроз терен пун мина и густе шуме била је лак плен за јаке снаге босанских Срба. Њихову рањивост додатно је појачавала чињеница да се комуникација дуж дуге колоне обављала путем радио везе, коју је било могуће лако пресрести. Колона је брзо лоцирана и на њу је пуцано. Велики бој жртава пао је током окршаја који су избили у неколико ситуација када је колона покушала да пређе главне путеве. За део активних војника који је погинуо могло би се рећи да је страдао у акцији, што свакако није случај са бројним жртвама, војним и цивилним, које су заробљене. Управо су током њиховог заробљавања и током оног што је уследило босански Срби показали потпуни недостатак суздржаности. Ужасне сцене су се потом дешавале. На различитим локацијама, укључујући и Кравице и Дом културе у Пилицама, муслимани су побијени бестијално и дивљачки. Мушкарци, који су били одвојени од жена када је становништво Поточара депортовано у Тузлу, били су такође међу жртвама. Коначан трагичан збир жртава износи најмање 7.500 муслимана који су нестали из Сребренице, од којих је неких 6.000 истребљено током масовних егзекуција. До сада је постало јасно да су босански Срби са свесно и с намером починили ова масовна убиства будући да није било испитивања заробљеника како би се евентуално утврдило да ли међу њима има „ратних злочинаца”, није било припрема за одвођење заробљених у логоре за ратне заробљенике, није било ни припрема за размену затвореника, а није било ни допремања хране и воде која би била подељена заробљеницима. Идентификациона документа била су уништавана и није било покушаја да се војници одвоје од цивила. Логистички проблеми онемогућили су брзо одвођење заробљеника на удаљена места за егзекуцију (чињеница да су људи уопште транспортовани на таква места врло је јака индиција која указује на предумишљај). У одсуству хране и воде, одуговлачење у транспорту само је појачало патњу заробљеника. Аутобуси и камиони били су слободни да их превозе тек након што су жене и деца депортовани из Поточара. Чак су и сами босански Срби у једном тренутку схватили да се ради о претераном изливу насиља, што се може видети по покушајима да се сакрије обим убијања. Тела су ексхумирана и однета на још удаљенија места. Овога пута, међутим, те активности нису могле да прођу а да их не примети будно око шпијунских сателита и авиона за обавештајно извиђање.

Прочитајте још:СРС: Напредњаци у Бегечу потучени до ногу!ДС пук’о од срамоте због писма британској краљици

Непостојање било каквог писаног наређења и контрадикторност (или завера ћутања) челних политичара и војних команданата допринела је нашој немогућности да јасно и недвосмислено укажемо на то ко је тачно био одговоран за одлуку да се крене у извођење егзекуција. Али није било тешко идентификовати оне који су у то били блиско укључени. Све указује на централну одлуку Главног штаба ВРС. Нема доказа за било какву политичку или војну повезаност са Београдом, постојање те везе је, када су у питању ова масовна убиства, готово немогуће. Оно што је мало теже утврдити јесте то да ли је било или није било умешаности политичког врха на Палама. Као врховни командант, Караџић је дао формалну наредбу да се одвоје Сребреница и Жепа. Он је одобрио освајање целе енклаве. Али, да ли је на неки начин учествовао у догађајима који су потом уследили није најјасније. Лош однос који је Караџић имао са Младићем сугерише да међу њима није било интензивне комуникације. У сваком случају, највећу одговорност сносе војни кругови, у којима је Младић свакако имао централну улогу. Толико је јасно ван сваке сумње. Био је видно присутан током тих дана и било је јасно да је главнокомандујући. Извор: Политика (Милица Димитријевић)