Најновије

Хоће ли независни Курдистан стабилизовати Блиски исток

Стабилности на Блиском Истоку неће бити ако се прво уништи Исламска држава, али такође и ако се не реши „Курдско питање“. Пише: Виктор Титов, доктор историјских наука и политички аналитичар за Блиски Исток
Пешмерге (Фото: Јутјуб)

Пешмерге (Фото: Јутјуб)

Док се догађаји у Сирији, Ираку и Турској повезани са борбама које локална курдска оружана опозиција () води против ИД развијају великом брзином, опет се потеже питање права Курда на самоопредељење (укупна курдска популација процењује se на 41 милион људи). Курди су подељени границама четири државе – Турске, Ирака, Ирана и Сирије. Укупна површина територије са доминантним курдским становништвом износи око 450 милиона квадратних километара. Број Курда у Турској пребацује 20 милиона, у Ирану износи готово 11 милиона, у Ираку седам и у Сирији око три милиона људи. Поред Курда, у региону се налазе Азери, Арапи, Јермени, Асирци, Персијанци, Турци и Туркомани, а до средине 20. века ту је било настањено и много Јевреја, који су се потом вратили у Израел. Асирци и Јевреји (донекле и Јермени) су се доста измешали са Курдима. Пре раног 20. века Јермени су чинили добар део (у неким деловима и већину) становништва источних региона данашње Турске, који су сада доминантно насељени Курдима. Највећи део Јермена збрисан је крајем 19. и почетком 20. века. За разлику од ирачке армије – већином састављене од шиита – којој су Американци обезбедили обуку и оружје, али која је, и поред тога, напустила положаје када се суочила са ИД, Пешмерге не само да су успеле да зауставе најезду ИД и спрече их у преузимању највећег нафтног поља у близини Киркука већ су и помогле ирачкој армији да ослободи неке окупиране територије, укључујући и стратешки важан град Синџар. Током неколико месеци 2015. године Курди су држали контролу над још једним важним градом, Кобанеом у Сирији, који се налази на граници са Турском. Ипак, милитанти ИД успели су да се пробију на његову територију. Поврх тога, упркос пасивном држању Турске у одлучујућим моментима борбе, када је свака помоћ са стране била пожељна, као и недостатку практичних операција америчког ваздухопловства, Курди су покренули офанзиву и напредовали до Хасаке и Раке, престнице „калифата“.

Курди поново на агенди

Узимајући у обзир специјалну улогу Курда у борби против Исламске државе и дубоку историјску позадину „Курдског питања“, дилема како би Курди могли да остваре своја легална права поново је на агенди. Све до данашњих дана, само влада Садама Хусеина им је у једном тренутку понудила аутономију, тако створивши Аутономну Курдску Покрајину са главним градом у Ербилу. Након тога, само је Башар ел Асад доделио Курдима аутономну управу у регионима где чине већину. Турска и Иран игноришу ова права иако Техеран, за разлику од Анкаре, не прибегава репресији и коришћењу војне силе против њих. У сваком случају, „Курдско питање“ је најактуелније питање у унутрашњој политици сваке од поменуте четири државе у којима живи курдска популација. И не може бити решено без спољног посредовања. Ствар је у томе да је таква држава постојала: Курдистан је био признат као независна држава од стране међународне заједнице у границама одлученим од стране Светског арбитражног суда 10. августа 1920. године након потписивања Северског уговора. Поред тога, у 20-тим годинама прошлог века постојала је и самопроглашена Курдска Република, од Арарата оформљена на територији турског курдистана, која је трајала три године, а 1945. године у иранском Курдистану је проглашена Махбадска Република. Штавише, Москва је била та која је, након фашистичке агресије на Совјетски савез, спречила геноцид над Курдима отварајући им пут у СССР кроз Северни Иран, где су се легално налазиле совјетске трупе у складу са руско-иранским споразумом из 1919. Њихов лидер Мустава Барзани, отац лидера данашњег Аутономног курдског региона, постао је генерал Црвене армије, а многи Курди су се венчавали са грађанима Русије, студирали на совјетским универзитетима и војним академијама. Касније у 50-тим, већина њих се успешно вратила у њихову историјску отаџбину. Ипак, данас курдска државотворна формација суштински постоји само на територији Ирачког Курдистана и од 1992. de facto функционише независно од Ирака. Недостају јој само аутономија по питању вођења спољне политике и међународно признање. Сада, пошто су поразили ИД, Курди се опет враћају на идеју стварања „Великог Курдистана“, који би био независна држава, која би обухватала целокупну територију на којој живе етнички Курди. Први корак ка том циљу био би гарантовање статуса који ужива Ирачки Курдистан свим другим деловима Великог Курдистана. Што је највжније, Курди данас сагледавају своје шансе са више прецизности, прагматизма и стрпљења, и спремни су да доследно раде на свом циљу, свесни да ће морати да превазиђу озбиљне препреке које ће им се наћи на путу.

Партизани Блиског Истока

Полагање наде у Американце током њихове окупације Ирака у периоду од 2003. до 2011. показало се као погрешно: Курди су се вратили на пређашњи status quo, где су све преговоре морали да воде са Багдадом, у којем је владала шиитска Дава партија, одлучна да успостави своју доминацију у земљи. Ситуација је измакла контроли за време владавине Нурија ал Маликија и доспела у ћорсокак. Изгледало је као да ће доћи до нове рунде сукоба између Курда и централних власти. Али тада је избила нова криза: у јуну 2014. Исламска држава је ступила на позорницу. У почетку Курди су отерали терористе од Багдада. Њихов допринос у заустављању напредовања ИД у Сирији био је од кључне важности за Асадов опстанак на власти. У расту курдске националне самосвести Турска је видела устанак група повезаних са угњетаваном и маргинализованом Радничком партијом Курдистана, која због много чега наступа као водећа и најпопуларнија курдска политичка организација, без обзира на клановске припадности; за разлику од Ирака, где две главне снаге, КДП и Барзанијев клан са једне, и Талабанијева ДПАК, са друге стране, наступају као међусобни ривали. Курди, будући да живе у енклавама, немају другог избора него да траже савезнике који би могли да им помогну на међународном тржишту (снадбевање нафтом од кога Курдистан потпуно економски зависи; у том погледу су потпуно ослоњени на Анкару), те војно и економски, будући да је главна стратегија њихових ривала да их изолују. Када се реално сагледају ствари, ту изолација могу да прекину једино САД и Русија, али Москва још увек гледа да се ослања на сарадњу са централним властима, док Вашингтон није спреман да поквари своје односе са Турском и арапским монархијама, које се жестоко противе признавању права етничким и верским мањинама у арапском свету. То је разлог због којег, иако су ушли у конфликт са Исламском државом на своју руку, Курди нису виђени као једна од страна у конфликту, већ пре као партизани који се боре када државна армија није способна да брани земљу од непријатеља. Курди ни овај пут немају централну улогу у конфликту, али, за разлику од раније, сада само настоје да очувају своје територије, без жеље да ступају у савезничке односе са било којом од страна. Овога пута по сваку цену захтевају званично признање и праве гаранције. Али проблем је у томе што Курди не могу самостално да бране своју земљу, будући да у овом моменту ниједан део Курдистана не може да опстане без спољне помоћи, јер су у ратном стању са непријатељем који користи најмодерније оружје, пре свега авијацију и тенкове. Анкара активно користи своју армију, авионе, тенкове и артиљерију за убијање чланова ПКК не само у оквиру сопствених граница већ и у Сирији и Ираку, при чему неретко страдају и локални Курди.

Право за 40 милиона Курда

У таквим условима, узимајући у обзир ситуацију након обарања руског Су-24, у којој је Турска практично признала своју повезаност са Исламском државом на економском (шверц нафте) и војном (слање оружја, инструктора и специјалних снага у помоћ милитантима) плану, важно је предузети све потребне кораке да се заштите Курди од Анкаре и Исламске државе. Једини начин да се то учини је стварање независног Курдистана, који би у почетку садржао делове Аутономног курдског региона и курдске регионе у југоисточној Анадолији. За почетак, проблем би требало изнети на разматрање у УН, узимајући у обзир да Повеља УН признаје право свих нација на самоопредељење. Ако је то успело маленим острвским нацијама у Полинезији и ако Палестина са својих четири милиона становника управо покушава да то изгура, уз подршку готово свих држава чланица УН, онда би сигурно и 40 милиона Курда требало да имају исто право. Практична имплементација уговореног била би сасвим друга прича. Прво, биће од суштинске важности да се организује рефендум турских Курда са питањем о добијању шире аутономије у оквиру турске државе. Пошто се то оствари и пошто се створе структуре моћи, требало би се гласати о уједињењу Аутономног курдског региона (Ирак) са курдском аутономијом у Турској у једну државу. Наравно, обе фазе овог кретања ка независности би требало да буду надгледане и контролисане од стране УН посматрача и других међународних организација. Питање граница би требало решити коришћењем мапа Отоманске империје и, уколико буде неопходно, међународне арбитраже. Територија која обухвата око 300 квадратних километара и популација већа од 28 милиона људи требало би да буде довољна за стварање такве државе. Поред тога, била би окружена курдским регионима са запада и истока, из Сирије и Ирана, а њихова судбина би могла бити решена касније, уз уважавање чињенице да ни Дамаск ни Техеран нису вршили терор или принудно истребљење њихових Курда. Заиста, независни Курдистан би био фактор стабилности у региону. Његово стварање би одсекло агресивну Ердоганову Турску од арапских држава у којима је Анкара шверцовала нафту уз помоћ Исламске државе, чак и пре њеног званичног настанка; а приходи од те трговине користе се за финансирање тероризма и других сумњивих операција. То би дало допринос стабилности многих земаља и створило би озбиљну полугу за утицај на Турску, као и на Иран, који има дугу историју игнорисања интереса других држава у региону и распиривања конфликата између шиитске мањине са сунитском већином. [caption id="attachment_530774" align="aligncenter" width="650"]Пешмерге (Фото: Јутјуб) Пешмерге (Фото: Јутјуб)[/caption]

Последњу Реч има Русија

Једна од највећих препрека у стварању Курдистана је његово међународно признање. На пример, пре 50 година на северу Кипра створена је држава под именом Турска Република Северни Кипар. Међутим, ту републику још увек нико осим Турске није признао. Наравно, турска окупација овог дела Кипра је различит пример. Вероватно је да ће западне државе, пре свега САД, у почетку да се суздрже од гласања о овом питању, али на средњи рок Запад ће признати Курдистан. Прво, договор који је постигнут у 19. веку од стране западних држава, који се односи на независност Грчке, у стварности је зависио и од Курда (Северски уговор из 1920. предвиђао је стварање курдске аутономије у Турској и помињао могућност формирања независне Курдске државе уколико Курди проследе такав захтев Лиги народа). Ипак, Запад тада није одржао обећање да Курдима почетком 20. века подари независност. Даље, степен аутономије који сада ужива Ирачки Курдистан делимично дугује америчким акцијама, укључујући њихову операцију „пружања комфора“ и успостављања зоне забране летова над Севером Ирака. Берлин, Париз, Лондон и друге ЕУ престонице ће вероватно следити потезе Вашингтона. Поред тога, не треба да заборавимо да је Запад признао независност Косова, и то не на бази неке резолуције УН, већ као последицу бомбардовања Србије. Израел је већ најавио да би признао Курдистан. Још много азијских, афричких и латиноамеричких земаља би учинило исто. У овом тренутку најважнија је чињеница да последњу реч у свему томе има Русија, као једина од светских сила која води прави рат против тероризма на Блиском Истоку. Русија је спасила Абхазију и Јужну Осетију од грузијске агресије тако што је признала њихову независност након војне интервенције. Москва је одбила да дозволи да Крим раскомадају радикални украјински националисти. Изгледа да је време да осигурамо стабилност на Блиском Истоку такође, а то неће бити могуће ако прво не уништимо ИД, али такође и ако не решимо „Курдско питање“.
Прочитајте још:Ближи се дан Јованке ОрлеанкеТерористи као бизнисмениПоново се разбуктава стари спор: да ли су Американци уопште били на Месецу?
Извор: New Eastern Outlook, Нови Стандард

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА