Правда

При­бли­жа­ва­ла се по­ноћ, ка­да су нас за­у­ста­ви­ли. „Из­ла­зи­те на­по­ље!” „Бр­же, да вам не је­бе­мо мај­ку.” „Љу­ди, ми смо но­ви­на­ри! Ово је Је­врић, а ја сам ње­гов пра­ти­лац”, ку­ка Ке­њић док нас, на­сло­ње­не уз ауто, пре­тре­са­ју. „Узми им оруж­је, а ко­ла у стра­ну”, пи­шти је­дан, нај­сит­ни­ји, за­кр­ва­вље­них очи­ју, без пред­њих зу­ба. Има са­мо два оч­ња­ка, из­ме­ђу ко­јих се ци­је­де ба­ле. Уни­фор­ма му је пре­ши­ро­ка, ни­је се на­шао број за ње­га. „То су мо­ја ко­ла!” — за­по­ма­же Ми­ро, док они скла­ња­ју ју­га, из­бу­ше­ног ме­ци­ма и ге­ле­ри­ма, по­ред пу­та. То­га да­на у се­лу из­ме­ђу Во­го­шће и Или­ја­ша ди­је­ље­но је сточ­но бра­шно, ме­ки­ње, јар­ма... Рат­ни пли­јен. Углед­ни се­о­ски до­ма­ћин до­био је са­мо два џа­ка ме­ки­ња. Био је мно­го би­је­сан. Ка­да се на­пио, пу­цао је по за­дру­жном до­му. Ухап­си­ла га је срп­ска ми­ли­ци­ја. А сад су се­ља­ци ухап­си­ли Ке­њи­ћа и ме­не. И хо­ће да нас ми­је­ња­ју, за свог ком­ши­ју, и три­де­сет џа­ко­ва сточ­ног бра­шна при­де; са Рат­ком Аџи­ћем, ко­ман­дан­том Или­ја­ша. „О, љу­ди, чу­да, от­куд ће вам пу­сти­ти чо­вје­ка из за­тво­ра због нас дво­ји­це? А и да га пу­сте, зар ми­сли­те да ће вам да­ти три­де­сет џа­ко­ва бра­шна? Три­де­сет џа­ко­ва сточ­ног бра­шна, зна­те ли ви ко­ли­ко је то?” „Оће, оће, зна­мо ми овог бра­до­њу. Тре­ба им. Ми­лу­ти­на да пу­сте, и да нам да­ју три­ес џа­ка бра­шна. Ина­че ми вас не пу­шта­мо.”

Читајте колумне Небојше Јеврића:Три убице Сребренице

Под прат­њом, во­де нас у се­о­ску ку­ћу, гдје је штаб њи­хо­вог ко­ман­дан­та Си­ле. Он ће од­лу­чи­ти шта ће да­ље с на­ма. Из ак­тен­та­шне Ке­њић ва­ди пот­ко­шу­љу и пре­свла­чи се. Са бр­ко­ва му ка­па зној. Ту, у на­пу­ште­ној му­сли­ман­ској ку­ћи, но­ћи­мо под стра­жом. Ују­тру сти­же и ко­ман­дант. Из­ви­ња­ва се и ну­ди нас ра­ки­јом. До­да­је ми те­ле­фон и мо­ли да на­зо­вем у Или­јаш, да ка­жем шта је би­ло и да тра­жим да пу­сте Ми­лу­ти­на. „Не­мој да за­бо­ра­виш на бра­шно”, под­сје­ћа ме. „Ре­ци Си­ли да смо му оног ње­го­вог пу­сти­ли, чим се отри­је­знио. А за бра­шно ће мо­ра­ти лич­но да до­ђе”, ка­же ко­ман­дир ми­ли­ци­је, сми­ју­ћи се, при­ча­мо му пре­ко те­ле­фо­на шта нам се до­го­ди­ло. Ко­ман­дант Си­ла је био се­о­ска ло­ла, ва­ра­ли­ца, му­ва­ра. Из свог се­ла, на об­рон­ци­ма пла­ни­не, спу­штао се у Са­ра­је­во, и опет она­мо вра­ћао кад би му до­гор­је­ло до но­ка­та. Пи­там га је ли тач­но да је по­ло­ви­ни Са­ра­је­ва ду­жан па­ре. „Ћу, ба, па и ни­је ти Са­ра­је­во не­ки ве­ли­ки град.” Уто ула­зи је­дан збу­ње­ни, упла­ше­ни чо­вјек. По­ста­ри­ји. Пред ко­ман­дан­том Си­лом ски­да ка­пу. Гу­жва­ју­ћи ка­пу у ру­ци, сти­дљи­во пи­та, ка­да ће Си­ла мо­ћи да му вра­ти оних двје­ста ма­ра­ка, што му је по­зај­мио при­је дви­је го­ди­не. Не би да сме­та, зна Си­ла да му ни­кад те мар­ке ни­је по­ме­нуо, али, шта да ра­ди ка­да га је ну­жда на­тје­ра­ла. „Ка­ко то ми­слиш да до­би­јеш двје­сто ма­ра­ка?” „Па мо­је су па­ре. Дје­ца су ми глад­на.” „Зар ти, бо­лан, ми­слиш да си је­ди­ни ко­ме ду­гу­јем па­ре? Ти то ми­слиш, а!?” — ка­же Си­ла и окре­ће се пре­ма ме­ни. „Ћуј, но­ви­нар, знаш ка­ко то ја ра­дим? Не знаш. Ста­вим им име­на на це­ду­љи­це, це­ду­љи­це ста­вим у ше­шир, па ко­га пр­вог из­ву­чем — ње­му вра­ћам на­пе. Је л’ по­ште­но?” „По­ште­но, ме­штре, по­ште­но”, по­твр­ђу­је Ми­ро Ке­њић. Чо­вјек са згу­жва­ном ка­пом, ви­ди се да је ту ком­ши­ја из се­ла, до­ма­ћин ко­ји је одав­но пре­жа­лио мар­ке, али га је са­да му­ка на­тје­ра­ла, по­ку­ша­ва да ис­ко­ри­сти на­ше при­су­ство. „Ка­ко те, Си­ла, ни­је сра­мо­та од ови­јех љу­ди, дје­ца су ми глад­на?” Ко­ман­дант Си­ла се на­љу­тио. „Чу, ба, ње­га! Дје­ца? А син му с пу­шком на по­ло­жа­ју. Е сад не­ћеш ни у ше­шир. Ај­де, сик­тер! Пре­ве­ли­ку сам ја де­мо­кра­ти­ју њи­ма ов­дје до­пу­стио!” Чо­вјек, не зна­ју­ћи шта га је сна­шло, згр­чио се у углу со­бе. „Ај­де сад, сик­тер. И на­ђи мом­ке, ре­ци им да се спре­ме за по­стро­ја­ва­ње. Да ви­ди сед­ма си­ла ка­кву си­лу има Си­ла!” Чо­вјек из­ла­зи, а Си­ла на­ре­ђу­је дје­вој­ци ко­ја нам је до­ни­је­ла ра­ки­ју, да по­ста­ви пе­че­ње, ја­ре­ће, ис­под са­ча, да се окри­је­пи­мо, док се при­пре­ми за смо­тру. За по­ла са­та ис­пред згра­де „шта­ба” сто­ји три­де­сет мо­ма­ка под пу­ном рат­ном опре­мом, сто­ји у вр­сти и, ме­шко­ље­ћи се, че­ка, че­ка ко­ман­дан­та, ко­ји се обла­чи. Ме­ђу њи­ма пре­по­зна­јем ли­ца оних ко­ји су нас си­ноћ при­ве­ли. И ја по­ста­јем не­стр­пљив. И Ке­њић би не­ку­да да кре­не. Иако не иде­мо ни­ку­да, ни­куд нам се не жу­ри. „Он се уви­јек та­ко спре­ма”, ка­жу. Че­ка­мо сви, на сун­цу, усред се­ла. Нај­зад, из сво­је ку­ће из­ла­зи Си­ла. Пу­тељ­ком, пре­ма се­о­ској утри­ни и по­стро­је­ним вој­ни­ци­ма, при­бли­жа­ва­ла се глав­на зви­је­зда. У ли­стер оди­је­лу, у би­је­лој пер­лон­ској ко­шу­љи, у ита­ли­јан­ским ци­пе­ла­ма с ви­со­ким пот­пе­ти­ца­ма, до­ла­зио је ко­ман­дант Си­ла да из­вр­ши смо­тру сво­је вој­ске и да се усли­ка за но­ви­не.

Проћитајте још ратних репортажа:Ратна репортажа: Ви­де­ћи ку­да су дво­ји­ца Ср­ба уте­кли, му­џа­хе­ди­ни су кре­ну­ли ми­сле­ћи да ни­је ми­ни­ра­ноРатна репортажа: Пар­ти­ја по­ке­ра

Извор: Правда/Небојша Јеврић