Најновије

СРБИН НА ВРХУ РУСКЕ ИМПЕРИЈЕ: Како је гроф Михаило Милорадовић 16 дана био диктатор царства

Гроф Михаил Андрејевич Милорадович је био син генерал-мајора Андреја Милорадовича из руске гране српске породице истог презиме која је установљена 1715. године.
Михаил Андрејевич Милорадович (Фото: Википедија)

Михаил Андрејевич Милорадович (Фото: Википедија)

До тога је дошло када је први Михаило Милорадовић – један од тројице браће регрутованих од стране цара Петра Великог да дигну устанак против Османлија током Руско-турског рата 1710-11 – побегао из Херцеговине у Русију и придружио се тамошњој армији као пуковник. Тај први Михаило је поткрај Петровљеве владавине био под оптужбом за издају и утамничен, али је поштеђен смрти или прогона окончањем живота царевог. Његов унук Андреј је тридесет година служио у руској војсци и касније постао губернатор Мале Русије, бившег Козачког хетманата, дакле Украјине. Породица је поседовала земљу у Полтавској губернији, а Михаило о коме данас причамо је наследио петнаест хиљада сељака (читај: робова). Андреј је сина Михаила, који је име добио по прадеди, одмалена спремао за војни позив па га је слао да студира војну доктрину у Кенигсбергу и Гетингему, Стразбуру и Мајнцу. Описивали су га као "шармантну незналицу" који је толико лоше говорио француски да је једном речи "pittoresque" и "synagogue" спојио у "pittagogue". Као 16-годишњак се вратио у Русију 1787. и приступио армији као прапоршчик, млађи официр, таман да учествује у Руско-шведском рату 1788-90. године, а његов стрмоглави успон почиње током владе Павла И када под Александром Суворовим учествује у италијанској и швајцарској кампањи 1799. године. Милорадовић је потом служио у ратовима против Француске и Турске, дакле, током Наполеонових ратова, под царем Александром I. Посебно се истакао у Бици код Амштетена (у којој је његова улога била кључна) и заузимању Букурешта, потом у Бородинској бици, биткама код Тарутина, Вјазма, Кулма, Лајпцига и Париза. 1809. је већ стекао чин пешадијског генерала, а четири године касније и титулу грофа. Имао је репутацију одважног заповедника (звали су га "руски Мира", по Жоашену Мири, Наполеоновом маршалу, као и "руски Бајара", по француском националном хероју из 16. века) и био је велики ривал Петра Багратиона. Имао је и репутацију срећковића: хвалио се да се тукао у педесет битака а да никада није био рањен, нити чак огребан од стране непријатеља. 1818. године Милорадовић је именован за генералног губернатора Санкт Петербурга, а пензионисање или смрт старијих генерала учинили су га најодликованијим активним официром руске војске. Био је носилац Ордена светога Ђорђа 2. реда, Ордена светога апостола Андреја Првозваног, Ордена светога Владимира 1. реда, Ордена свете Ане 1. реда, Ордена светога Јована Јерусалимског и Ордена светога Александра Невског са дијамантима. Храбар на бојишту, хвалисавог и китњастог карактера, није био добар губернатор. Чувени писац Владимир Набоков (из чијег је пера изашла "Лолита") назвао га је "галантним војником, бонвиваном и помало бизарним администратором". Руски писац и мислилац Александар Иванович Херцен је о њему написао да је био "један од оних војника који су заузимали највише позиције у цивилном животу без икакве представе о јавним пословима". Када је вест о смрти цара Александра I дошла до Санкт Петербурга, Милорадович је спречио будућег цара Николаја I (трећег сина цара Павла), да се попне на престо. Од 9. до 25. децембра 1825. године Милорадович је де факто био диктатор Руског царства. На крају, након што је средњи син Павла I – Константин, одбио круну, Милорадович је признао Николаја за суверена и императора, с обзиром да су Романови сами разрешили питање наслеђивања, што је и био његов циљ. Међутим, упркос томе што је знао да се спрема Декабристички устанак (у коме су претежно либерални официри Царске гарде окупљени у тајно друштво Савез спаса покушали да свргну Николаја I и на његово место ипак поставе Константина, не би ли довели до преко потребних демократских реформи у империји те Русију извукли из апсолутистичког средњег века) ништа није урадио да спречи да до њега дође. Када је на престоничком Сенатском тргу 26. децембра 1825. дошло до битке између снага лојалних Николају I и декабриста, Милорадовић је одјахао до побуњеника у намери да их убеди на покорност, али је упуцан од стране Петра Каховског и избоден од стране Јевгенија Оболенског. Декабристи нису успели, Николај I је победио, тако да је ово убиство било узалудно. Милорадович се никада није женио и нема потомство, барем не званично; ипак, за живота се шушкало да је од глумица царских позоришта којима је управљао направио харем, тако да, ко зна, можда се данас неки његов потомак шетка Москвом или Петроградом а да то ни не зна.
Прочитајте још:„Наши“ траже уклањање „секташког“ споменика у НишуЕво шта Кустурица каже о Пребиловцима
Извор: Телеграф

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА