Све су прилике да до повратка, искреног и одрживог, никада неће доћи. Круна свега је то што одустајемо од повратка у градове. Пише: Јања Гаћеша
Према подацима Канцеларије за Косово и Метохију око 205 хиљада расељених лица са Космета живи у централној Србији, Црној Гори и Македонији. Од тог броја десетине хиљада њих жели да се врати својим кућама. Према подацима такозваног Министарствa за заједнице и повратак из Приштине, у овој години на Косово и Метохију ће се вратити укупно 700 људи. На челу поменутог „министарства“ је Далибор Јевтић, који је на то место дошао после смене Александра Јаблановића. Јевтић је био на челу истог „министарства“ и у времену када Београд није отворено подржавао Србе коју су били саставни део Тачијеве „владе“. Сада, када Јевтића званични Београд признаје, „Министартво за заједнице и повратак“ има мање новца на располагању него раније. Јевтић је пре неколико дана изјавио да се на Косово и Метохију за све ове године вратило око 10 одсто расељених и да је то поражавајући податак. Ту су убројани сви – Роми, Ашкалије, Египћани, Албанци, Срби, Горанци. Он се због готово никаквог повратка у овој години, између осталог, правда и тиме да нема новца. Лош проценат повратка у времену док је био „министар“ у „влади“ Хашима Тачија – онда када је било и више пара – правда тиме да није све било усклађено како треба – судство, полиција, администрација и остало. Лично сам имала прилике да видим како живе Срби повратници у Метохији, за чији је повратак било задужено поменуто „министарство“. Јад и беда на све стране. Повратници тврде да је сав посао око њиховог повратка био траљаво одрађен, да се на свему штедело и да се три године после повратка већ све распада. Од свих мука најгоре је што нема посла, што је безбедност никаква, што нема слободе кретања. Један оброк дневно добијају преко народне кухиње Епархије рашко-призренске и питају да ли је успешан повратак када вратите људе на казан народне кухиње? Већина тих људи враћена је онда када је поменуто „министарство“ имало прилично пара на располагању.
Највише желе да се врате у Метохију
Срби у Метохији су до протеривања добро живели. Ретко ко од њих нема обрадиве земље и шуме. У селу Жач, у општини Исток, породица Бабовић има окућницу од 15 хектара коју чине воћнаци и обрадива земља – све у једној парцели. Само неколико десетина метара то имање дели од осам хектара храстове шуме која је такође у њиховом власништву. У Метохији има Срба који имају много више од Бабовића, али су доведени у ситуацију да скоро сто одсто зависе од хуманитарне помоћи, и то их посебно погађа. О тортури коју свакодневно трпе да и не говорим. Зашто пишем о повратницима? Највише расељених је из Метохије. Најмање продате српске имовине је у Метохији. Највише оних који желе да се врате су Срби из Метохије. Заједница српских општина не обухвата Метохију, јер тамо нема ни једне општине са српском већином. Како ће се ти људи тамо враћати и како ће се решавати њихови проблеми? У Штрпцу, у хотелима Лахор и Јуниор, који су у склопу Инекс ски центра Брезовица, живи око 300 расељених Срба из општина Призрен, Урошевац, Приштина. Некако у исто време када је најављена продаја поменутог центра, највреднијег туристичког центра који Србија има – без лажне скромности, појавила се и прича да је општина Штрпце доделила земљу на којој ће се градити станови за расељена лица смештена у поменутим хотелима. Њих неће вратити у места одакле су протерани, већ ће их трајно населити у место где су избегли. Пролетос је јављено да ће се у Сувом Долу код Липљана, сада је то општина Грачаница, градити куће за Србе повратнике из села Словиња које је од Сувог Дола удаљено око 15 километара. „Министар“ Јевтић али и надлежни из власти у Београду већ најављују да ће се радити и на томе да се расељени Срби враћају у већинска српска места, а не у места одакле су протерани и где имају имовину. Они не губе право на повратак своје имовине, али се стиче утисак да се на своје имање никада неће вратити. Ако се они интегришу, рецимо у општину Грачаница или у конкретном случају Штрпце, онда смо их ми сами раселили – Срби раселили Србе. Ако у самом старту одустанемо од сваке борбе, колико је она реална у наредних десет, двадесет или више година? Уместо да се свим силама боримо за оно што нам припада, ми идемо линијом мањег отпора. Настављамо са нашом снисходљивошћу, која нас вуче на дно. Оду Срби у Ђаковицу, окупи се неколико десетина Албанаца (којима се нареди да се окупе), каменују аутобусе, и то је знак да Срби не могу да се врате у Ђаковицу – њих албанска заједница не прихвата. Та иста заједница не прихвата ни Србе из Приштине, Призрена, Урошевца, Словиња, и ником ништа. Сви проблеми који спречавају повратак су препознати, и нико ништа не ради на њиховом решавању.
Србија није толико немоћна, већ је на ту игру пристала
Када би постојала искрена жеља међународне заједнице, када би представници власти из Београда имали храбрости да на ту исту заједницу врше константан притисак – то су морале да раде и све предходне владе – заједно би средили власт у Приштини, а они Албанце на терену не само у набројаним местима, већ свуда где Срби треба да се врате, и то за један дан. Били би мирни као бубе, знамо их за толико. Овако, званични Београд ради шта му се каже, надлежни за повратак из ОСЦЕ, УНХЦР, Црвеног крста и свих осталих врте своју причу коју ми овде зовемо округло, па на ћоше, а Албанци настављају да раде оно што раде деценијама уназад стварајући на тај начин етнички чисту територију. На све то ми успехом представљамо формирање Заједнице српских општина која ће деловати по „косовским законима и Уставу“. Затворићемо се по селима, изузев северног дела Митровице, и у њих насељавати породице које у Метохији имају десетине хектара земље. Велико је питање ко ће пристати од расељених лица на такав повратак. Све су прилике да до повратка, искреног и одрживог, никада неће доћи. Круна свега је то што одустајемо од повратка у градове. Политика која се води код Срба на Косову и Метохији постиже супротан ефекат од онога који званични Београд жели. Породица из околине Истока разочарана свиме што је до сада урађено, због ускраћеног права на повратак и решавање имовинског питања, због живота у централној Србији који се већ 15 година одвија у две собе, дала је своје имање на продају. Албанске власти ће само у том случају уважити њихову тапију. Ја њих могу да разумем и не могу да их осуђујем, али тога треба да се бојимо ако као држава имамо неки план када је будућност Косова и Метохије у питању. Срби са Космета траже само оно што им по свим законима света припада: право на своју имовину и право на живот. Нећемо право на само десет општина, већ на сваку општину у којој смо до 1999. године живели. Право на сваки град, свако село и засеок где нам је дедовина. За то треба да се боримо. Због те борбе би трпели и чекали, то би био повратак и борба за Косово и Метохију. Држава Србија није толико немоћна колико је на ту игру сама пристала. Таквом политиком не заступамо интересе српског народа на Косову и Метохији, већ само радимо оно што нам Брисел нареди.
Прочитајте још:Тамни облаци над СрбијомКинеске ракете и даље тајна за Запад
Извор: Нови Стандард
