Најновије

Цвијетин Миливојевић: За сада без доброг наслова

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Да ли симпатизери опозиције у престоници, из избора у изборе, почев од оних 2022, преко оних из прошлог децембра до ових који ускоро следе, све више постају талац те исте опозиције – било оне што „бира борбу“ изласком на изборе у јуну или оне што „бира бојкот“ да би одгодила изборе за јесен -  која их, константно, слуђује и доводи у заблуду? И силом гура у оно стање (гаслајтинг према Робин Стерн) у коме манипулатор (опозиција) од грађана, потенцијално својих гласача, ствара изманипулисане жртве које почињу да сумњају у властите мисли и осећања и преузимају навијачке слике стварности које им сервирају ти партијски манипулатори...?

Има ли уопште излаза из овог процеса гаслајтовања (термин настао по комаду „Плинска светлост“ Патрика Хамилтона“) у коме код опозиционог симпатизера долази до нервозе, губитка самопоуздања и вере у прави избор, па чак и изборне и постизборне депресије?

Ови што се „боре“ - „Бирам Београд!“; „И ја сам Београд!“ -  пристали су само на обећања. И то начелна. То им је, наиме, било довољно да најаве излазак на изборе, у неравноправну утакмицу против „Београда сутра“.

Демократска странка (ДС) неће, па хоће „јер је то одлука већине у Србији против насиља (СПН)“, па неће ако, па хоће, али под условом... 

Ту су и традиционални „излазачи“ на све Врховникове изборе. Јер, „нема тих изборних услова под којима тај и тај не би изашао на изборе“ -  то би могла да им буде парола, као некада, али обрнута, код либерала Николе Милошевића и Косте Чавошког што је била…

Следећи залуђеници су „бојкоташи из принципа“, они што ће да бојкотују београдске, а појма немају хоће ли и остале у стотинак и више градова, општина и градских општина.

Онда се, као дух из боце, појављује Саво Манојловић (који се неколико година нећкао на позиве да се и формално укључи у политику), најављујући самостални излазак на изборе у Београду. Образложење: желе да „разбију апатију“, бојкот је ионако постао бесмислен оног момента када је већи део опозиције одлучио да изађе на локалне изборе 2. јуна, а „поготово је је бесмислен, ако излазите на остале локалне изборе, а београдске бојкотујете“. Због чега бојкот опозиција, пак, сумња да је Манојловић „тајни адут“ или „џокер“ оног дела бивше СПН који „бира да се бори“, али нема правог кандидата за градоначелника.

„Несторовићеви“, они који су остали уз њега, сигурно излазе на београдске изборе, али овај пут су дигли летвицу више: и даље нису спремни да подрже ни садашњу власт ни садашњу опозицију у Београду, али су, у случају доброг резултата, спремни да разговарају са онима који би желели да подрже мањинску власт „Снаге народа“!

Правни саветник покојне коалиције СПН Танасије Маринковић, опет, сматра да су странке које су ушле у изборни процес одустале од борбе за изборне услове, те да ће они који излазе на „неуставне и незаконите“ изборе учешћем „покушати да допринесу легитимитету самих избора, али и легитимизацији крађе која се десила на прошлим изборима“. 

А најопаснија по здрав мозак опозиционог гласача је чињеница да, као што је, после априлских избора у Београду, 2022, тадашња опозиција, једном посетом Врховниковом канабету, изиграла поверење и издала изборну вољу својих бирача (70 хиљада гласова тада је опозиција имала више од Врховникове коалиције), тако се, на крају, није снашла или није хтела да се снађе ни након прошлогодишњих избора када је освојила 100.000 гласова више од власти! 

А питање је да ли ти бирачи имају још стрпљења и мотива да излазе, а некмоли гласају за вишеструке повратнике губитнике.

.  .  .

А у предвечерје најпознатије бојктот кампање у Србији, у касно лето 1997, ствари су се одвијале овако:

ДС је, те 1997, слично опозицији данас, ондашњим властима, испоставио три захтева: „Цела Србија, једна изборна јединица. Равноправна заступљеност у медијима. Ефикасна контрола избора.“

Све су то пратили плакати објашњења: „Пет пута до сада имали смо непоштене изборе. Требају ли нам и шести? После сваких избора народу је горе! После сваких избора мањина постаје богатија, већина сиромашнија. После сваких избора даље смо од решења... 1990: „Са нама нема неизвесности“, 1992: „Тако треба“, 1993: „Србија се сагињати неће“, 1996: „Идемо даље“... а шта смо добијали у реалности после тих избора? Буди храбар, реци ДОСТА!“

Ударни слоган ДС-а за антиизборну кампању 1997. био је: „Ија! Ија! И ја идем на ове изборе јер верујем да неће бити крађе!“ А на слици – Магаренце Њако или Кадишон. Други слоган: „ 'Ајмо, 'ајде, сви у бојкот!“

Генсек СПС-а Горица Гајевић закључила је да „у основи бојкота лежи страх од речи и воље грађана!“ Премијер Мирко Марјановић је у Александровцу саопштио да „индустријска производња у Србији бележи највећу стопу раста у Европи.“ 

Зоран Ђинђић је поручио из Суботице: „Нећемо изборе као у Африци нити мафију као у Латинској Америци!“. Док су  на митингу у Фекетићу, где је Милошевић отварао деоницу аутопута, његове присталице певале „Кличе соко са Гаизместана, Обилићу чувај Слободана“ .

Међу јавним личностима које су оптирале за бојкот био је и историчар Предраг Марковић, актуелни потпредседник СПС: „Ја сам за бојкот. Нема смисла играти утакмицу где су судије и делегати припадници противничког тима. Изборни систем је тако направљен да преко 120 мандата мора да припадне комунистима и разним њиховим мутантима.“ 

ДСС излази са плакатом: „Избори? Не, хвала.“; „Бојкот. Мој избор.“ Слика „јадац вулгарис“ на тањиру, уз опис: „Део пилећег скелета. У Срба симбол за превару. Изрека: Знам за јадац“ – „Упутство за бојкот избора: Излазак на бирачко место није бојкот избора. Бојкот није цепање, прецртавање, дописивање, ни предавање празног бирачког листића. Бојкот избора је само НЕИЗЛАЗАК на бирачко место. Њихови избори нису Ваши избори. Сачувајте свој глас, биће Вам потребан.“ 

Чак је и Александар Вучић, генсек СРС, изјавио за „Демократију“ да је „у случају погоршања медијских услова“ и он лично - за бојкот!

Специјални изасланик САД Ричард Холбрук је, исто као Кристофер Хил данас, био резолутан: „Глупо је бојкотовати изборе!“ Пожалио се да је из опозиције „безрезервну подршку за тај став добио једино од Вука Драшковића“. Ђинђић је упитао Холбрука да ли би и он прихватио овакве изборне услове у својој земљи.

Пошто је претходно лидера Српског покрета обнове (СПО) примио у аудијенцију директор „највеће медијске куће на Балкану“  Хаџи Драган Антић (Струја), СПО је кренуо са кампањом „Сви за Србију - Србијо, изађи!“ А „Политика“ уредно бележи речи Вука Драшковића: „Они што бојкотују изборе су кукавице! Овогодишњи изборни услови су десетоструко бољи од лањских!“
Престоница је била ишарана графитима: „Џаба вам избори“.

Читаоци „Демократије“ предлагали су да грађани, уместо на биралишта, 21. септембра (Мала Госпојина) оду на Шабачки вашар или на излет или на неки страначки скуп или да, просто, остану код куће. А ДС је у финишу антиизборне кампање промовисала поруку „Не приступити бирачком месту“, предлажући да се, „уместо на лажне изборе“, прошета или оде у Саборну цркву, „изађе иза куће ако нас потера“,  прочита бајка о Црвенкапи и вуку или тај дан преспава и сања о нормалном животу и пристојним и поштеним људима.

.   .   .

Како је дошло до подела у опозицији уочи председничких и парламентарних избора 1997. и зашто је део опозиције покренуо бојкот кампању, а други део ушао у „ђавољи пакт“ са странкама Слободана Милошевића и Мирјане Марковић?

После тромесечних демонстрација 1996/1997. године, због покушаја Милошевићеве власти да покраде победу опозиције на локалним изборима, коалиција „Заједно“ (чинили су је СПО, ДС и Грађански савез Србије) је преузела власт у великом броју градова и општина у Србији, укључујући и Београд и остале највеће градове, па се с правом очекивало да ће тај тријумф да додатно зацементира успехом и на парламентарним и председничким изборима крајем лета 1997.

Ђинђић је постао први човек Београда, а Милошевић, у међувремену, председник СР Југославије, па је остало упражњено место шефа државе Србије. Драшковић је тражио експресну подршку од коалиционих партнера за кандидатуру за председника Србије коју није добио, па су његови партијски послушници, уз помоћ СПС-а, кренули у рушење градоначелника Ђинђића.
Драшковићево све чешће појављивање на државној телевизији, Ђинђић је коментарисао примењеном „словенском антитезом“: „Када би у Бастиљи од једне ћелије направили апартман и дозволили некоме да га користи, да ли би постао хотел са три звездице? Низом појединачних привилегија се ништа не добија. Случајно је један човек сада корисник тих привилегија, могло је да их буде и више. Нисам приметио да та привилегија коју користи Драшковић, важи и за неког другог. Нисам приметио ни да се тиме променио начин извештавања државних медија о другим важним стварима.“

Он је обећао да ће антиизборна кампања ићи у два правца – подстицање људи да не изађу на изборе и коришћење механизама грађанске непослушности у циљу онемогућавања избора – али да његова странка нећео водити кампању против странака које учествују на изборима, већ ће само „обашњавати народу да одржавањем таквих избора Србија само губи.“
На крају, 40 дана пре избора, да на њих изађе, из тзв. демократске опозиције, одлучио је само СПО, а за бојкот су изабрали ДС, ДСС и ГСС.

Портпарол СПС Ивица Дачић био је уверен да ће “грађани бојкотовати њихов бојкот“. 

Драшковић се није скидао са државних ТВ екрана, наглас је хвалио изборне услове који су „бољи неко икад у протеклих седам година“ и тврдио да се „обећања председника Слободана Милошевића о фер и коректним изборима и изборним условима испуњавају“.

Због тога га је заменик председника СРС Томислав Николић осумњичио да је склопио договор са СПС-ом: „Драшковић је господар државне телевизије. Ако је државна телевизија била ТВ Бастиља док ју је Драшковић нападао, онда је то и сада - само што је сада Драшковић у њој.“ 

Републичка изборна комисија (РИК) саопштила је да је антиизборна кампања противна Уставу и изборном закону. 

Покренута је и грађанска кампања „Осветлите Србију“ угледних јавних личности у прилог бојкоту избора. Глумац Љуба Тадић старији објаснио је да ће грађани, паљењем бакљи, свећа и упаљача, „покушати да осветле Србији пут за излазак из мрака у којем се налази“. 

Весна Пешић је очекивала да ће се „грађани који су зимус учествовали у протесту определити за бојкот избора, док ће ванстраначке личности које су такође учествовале у тромесечним демонстрацијама дати бојкоту јавну димензију“. 

У Београду је започео генерални штрајк радника Градског саобраћајног и Градске чистоће, у организацији парадржавних синдиката, а уз подршку СПС, ЈУЛ и СПО, са циљем обарања градоначелника Ђинђића.

За оне у опозицији данас који иду на изборе „грлом у јагоде“, уз образложење да странка ван парламената финансијски не може да (пре)живи, као наук, још један Ђинђићев одговор из тог периода: „Кад ме питају шта ће бити са странком ако четири године не буде избора и ако све буде као до сада, ја одговарам питањем: Човече, шта ће бити са тобом, шта ће бити са твојом децом? Пусти странке, баш ме брига шта ће бити са ДС. Хоће ли ова земља за четири године постојати. То вам је као онај виц када питају дрвосечу што се мучи са тупом секиром, што не не наоштри, а он одговори - немам времена, чека ме још пола шуме. Крајње је време да станемо и наоштримо тестере“.

Коштуница је тада коштуничински закључио да ће се „успех бојкота показати можда мало спорије него успех странака које излазе на изборе“.

Говорећи о атмосфери у којој се организују избори, Ђинђић је упозорио на то да “у ефекту стада постоји елемент стампеда” и да,„кад се страх сувише акумулира онда и експлодира, а онда имате анархију“. 

.  .   .

Епилог: 

На парламентарним изборима коалиција СПС-ЈУЛ-НД освојила је 110 мандата, СРС 82 мандата, СПО 45, коалиција „Војводина“ 4, Демократска алтернатива 1, Савез војвођанских Мађара4, коалиција „Листа за Санџак“ 3, а Демократска коалиција „Прешево-Бујановац“ 1 мандат. То значи да је тадашња опозиција, математички, без проблема, могла да формира владу без коалиције СПС-ЈУЛ-НД, али се то, очекивано, није догодило, јер су кумови Драшковић и Шешељ гајили већи анимозитет један према другом, него што су обојица заједно имали замерки на рачун владавине Слободана Милошевића.

На поновљеном гласању за избор председника 5. октобра, Шешељ је добио 1.733.859 гласова, а Лилић 1.691.354. Међутим, РИК  је „утврдио“ је да је на биралишта изашло мање од половине од укупног броја уписаних бирача и да ниједан кандидат није добио потребну већину гласова. Шешељ се није пуно бунио. Исто као што то неће учинити ни после поновљених избора (7. и 21. децембра), за које су „црвени“ уместо Лилића, Шешељу истурили Милана Милутиновића и који је, наводно, према извештају РИК-а, победио лидера СРС. За ћутање о овом изборном инжењерингу,  радикали су, у марту 1998, награђени уласком у владу, заједно са СПС-ом и ЈУЛ-ом..

А Ђинђић је закључио да „први пут од 1990, можемо да кажемо да су се сва кукавичја јаја нашла у једној корпи“.

.  .  .

Неке моје колумне на тему бојкота објављене у листу „Демократија“, 1997. године, потом сакупљене у књизи „На прву лопту – политичко комуницирање у Србији од 1990 – 2007“:

„Шест пута виђено“ (Демократија, 31.7.1997)

Прво, под фирмом борбе за равноправне изборне услове, постављају максималистичке захтеве, а на крају, чак ни компромис не освоје, већ пристану и на понижење.
Онда прете ли прете бојкотом…

Идеја о уједињењу толико их посвађа да, уместо коалиционих партнера, у предизборној кампањи, постану љути непријатељи.

И, епилог: увек се неђе неки електрични зец који први повуче ногу, па се после изборног пораза међусобно оптужују ко је издао «заједничку ствар».

1990. 1992 (два пута). 1993. 1996. 1997. Има ли томе краја? Одговор зна Слободан Милошевић, врховни командант већине опозиционих лидера. 

Недићи, квислинзи или визионари (Демократија, 6-7.9.1997)

Дан после Мале Госпојине, кад велики режисер поново врати Србију у пређашње, перманентно ванредно стање, а господа «најмилији председникови опозиционари» ишчиле са Милановићевог ТВ екрана, бојим се да ћу, опет, бити пристрасан.

Можда сам политички наивац, али, изгледа, да ја дуже памтим затворске дане шефа СПО и шефа СРС него ли они сами. Што су избори ближи, то су изјаве љубави бивших робијаша према бившем шефу апсане – љубавније. С тим што се овај други, радикалнији и мргоднији, дакле, онај који је подржавао крађу на локалним изборима – више мршти, тј. делимично опонаша опозиционара.

Епилог: нисам сигуран да подржавам и ове друге, који чак и у бојкоту не могу да се уједине, али ми се, могуће и погрешно, чини да је председник свих странака Србије, бар за сада, у име власти докинуо опозицију.

Према томе, није крив велики режисер. Волео бих да сам ја кривац.

Градилиште или чистилиште (Демократија, 15.9.1997)

Србија је данас велико градилиште – како то рече први градитељ јуче у Фекетићу, а прекјуче Мирко Марјановић поручи из Јабучког Рита, Драган (муж Едит) Томић из Бујановца, Светолик Костадиновић из нишког диспанзера, Живко Шокловачки из неког гасовода, Дојчило Радојевић из Мрчајеваца…

„Србија у покрету“, „Србија у реформама“, „Корак у 21. век“, неки су од наслова српског путовања у благостање.

У поднаслову, додуше, пише: пола Србије (нешто мало више или нешто мало мање, свеједно) неће изаћи на изборе, Американци одричу легитимитет и легалитет госпојинског гласања и тако даље.

Но, кога то још занима, ако је свакодневни садржај дескрипције српске стварности тако светао: криминал цвета, снајперисти имају пуне руке посла, студентске лидере приводе на информативне полицијске третмане, активисте опозиције туку или им прете, марка опет скаче. Република Српска подрива се директно из Београда, Косово и даље табу тема, а Европа и свет све даље... Све гарнирано „пинк“ музиком из „Кошаве“ или „Мадоне“.

Пост скриптум: Свака сличност са Латинском Америком је случајна.

Заплет расплета (Демократија, 23.12.1997)

Страх од фашизације Србије био је јачи од жеље за успостављањем смењиве власти. Између две имагинације је мазохистичка Србија, не хотећи да рескира, изабрала да опстане под већ провереним јахачима апокалипсе.

Левици – само дивљење! Два пута, у само годину дана, уз обилату помоћ тзв. народне (конструктивне) опозиције, Слободан Милошевић, у последњем тренутку, добија изгубљени меч.
То што су Вуку Драшковићу, Зорану Ђинђићу, Војиславу Коштуници или Весни Пешић подједнако далеко и „црвени“ и „црни“, ни по муке, да сви они скупа нису својим чињењем или нечињењем помогли режиму да – за ко зна докле – цементира свој статус.

Јер, никада рејтинг овог режима у последњих десет година није лошије стајао, и никада лакше овај режим није конституисао нову власт: председник Скупштине, председник Републике, само наивни могу да поверују да и Влада неће бити такорећи скроз „лева“…

Да ли је прекјуче било крађе или није, потпуно је неважно, јер, као што Шешељ прошле године није подржао оне који су протествовали против лопова, тако је мало вероватно да ће они ономад покрадени, данас стати у Шешељеву одбрану.

У Србији ће се, дакле, још дуго војевати битка за првог до Њега. Трон није споран. То је у српској политици, ма шта о томе политички чистунци мислили, једино схватио мој познаник Жарко Јокановић који је од „Слобо, Садаме“ еволуирао у „Слобо, мајсторе“.

Друга могућност је милитаристичка платформа Војислава Коштунице: може опозициони фронт, али под условом да сви потпишу да никада ни под којим условима неће сарађивати са социјалистима.

Трећа опција, игнорисање Милошевићеве снаге и чекање демократских изборних услова који ће пасти с неба, непоштена је према оном делу бирачког тела које истински жели промене, а нема времена да чека.

.   .   .

Ђинђић је, те 1997, признавао да неизлазак на изборе није идеално решење: „Неизлазак на изборе је тешка одлука, излазак такође. Штете има и у једном и у другом случају. Наше је да проценимо шта је мања грешка. Из избора који следе ништа неће произаћи за народ и то ме утврђује у уверењу да је донета правилна одлука. Ми смо одлуком да не изађемо на изборе показали да постоји принципијелност.“ 

Остале текстове Цвијетина Миливојевића прочитајте ОВДЕ.

Извор: Правда
 

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА