Правда

Успеси савеза изазивају језу код Саудијаца, јер гледају како њихови савезници нестају на корист ривалског Ирана. Овогодишњи Руско-саудијски дипломатски преговори иза затворених врата су вероватно требали да обезбеде Ријаду часно повлачење из Сирије, Предлог је звучао добро, али су Саудијци покушали да одиграју двоструку игру терајући своје суседе савезнике у "арапском НАТО-у" да сносе већи део терета бруталног копненог рата у Јемену, док су мислили да ће издејствовати неку додатну корист оклевањем да опозову своје марионете из Сирије. То се показала као велика грешка у прорачуну, јер су те снаге сада само у току једне недеље десетковане, што је режим у Ријаду буквално довело до панике. Цео Блиски исток је био свестан руско-саудијских разговора, а сада када је Русија склопила савез и директно кренула у борбу против тероризма у региону, саудијске марионете као што је "Војска освајања"(Џаиш Ал-Фатах) сада морају да се запитају зашто их је њихов покровитељ напустио и оставио их као глинене голубове. Није основано мислити да је Русија на било који начин обавестила Саудијце о току своје војне кампање, али за исламисте који гину на терену то може изгледати као могућност, због чега они могу бити препуни беса. Преко 3.000 терориста је већ побегло из Сирије у Јордан, док би њихов повратак у Саудијску Арабију значио и велику опасност по њену безбедност, посебно јер су се у земљи већ десили инциденти које су изазвали домаћи џихадисти удружени са ИСИЛ. Саудијци су се превише заглибили у Јемену да би могли да се на одговарајући начин усмере на унутрашње претње, посебно ако би њихови савезници у попут Катара и Уједињених Арапских Емирата повукли снаге из Јемена. То вероватно саудијске параноидне фантазијје о “шиитском опкољавању” чини још јачим, што значи да се не може гарантовати да ће та земља рационално реаговати на претње које опажа. У вези с тим, могуће је да ће доћи до тешког унутрашњег обрачуна, да ли против осумњичених терориста или шиита, што ће додатно допринети дестабилизацији земље. Евидентно је да регионални утицај Саудијске Арабије опада, и у блиској будућности, када ИСИЛ и остали терористи буду поражени, Саудијци (ако још увек буду јединствена земља) ће бити приморани да прихвате другоразредни статус на Блиском истоку. Штавише, мораће да се обраћају Москви за посредништво за помоћ на одржавању “хладног мира” са Ираном, док ће слабљење њене економије због пада цена нафте такође негативно утицати. Геополитичке прогнозе за Саудијску Арабију изгледају прилично суморно, и сигурно је да се она креће према најтежим временима у својој историји и изазовима за сам свој опстанак. Турска на унутрашњем плану пролази кроз такве тешкоће (грађански сукоби, левичарски тероризам, исламистички бомбашки напади (који су можда режирани)) да постоји реална могућност да би могла да постане следећа Сирија ако влада и / или војска (преко државног удара) ускоро не поврате пуну контролу. Ситуација је била несигурна и пре антитерористичке акције Русије, али се сада Турска суочава са врло реалном претњом навале сопствених исламистичких марионета, баш као и Саудијци. Прилив искусних терориста је буквално последња ствар која је Турској потребна, а у зависности од нивоа политичке неизвесности након новембарских ванредних избора, могло би се врло лако десити да војска опет одлучи да узме ствар у своје руке и успостави ред у земљи. Ако се то деси, то може бити одлучујући моменат који ће усмерити земљу ка пуном евроазијском правцу, што би у потпуности демонтирало регионалну безбедност архитектуру САД и уздрмало остатак НАТО-а. Војни ангажман Русије у Сирији има тешке негативне последице по Турску, јер Москви омугућује потпуну контролу Црноморског региона и пројектује њену поморску силу на северне границе Турске, као што ваздушна сила то чини на југу. У том контексту, енергетски пројекат Турски / Балкански ток је био маслинова гранчица пријатељства. Упркос томе, разговори пројекту су застали, а Ердоган је будаласто покушао да следи саудијски покушај велике геополитичке игре. И баш као и краљ Салман , и “Султан Ердоган” такође није успео у свом гамбиту. Геополитичка ситуација је много другачија данас него што је била пре неколико месеци. Не постоји нормалан сценарио у коме би Русија икада одлучила да лансира први удар против свог НАТО суседа, али ипак, садашња дистрибуција снага указује да је Русија стекла сигурну стратешку предност. Турска претерана реакција на ненамерне повреде свог ваздушног простора ове недеље је у великој мери изазвана паранојом политичког естаблишмента Анкаре, што су наравно искористили САД и НАТО за своје стратешке циљеве. Ипак, како је турска војска растрзана између Курдистана, сиријске границе, и терориста, последња ствар која њој треба је Ердоганов замишљени рат са Русијом. Што више политичко руководство покуша да нагласи руску "агресију", већа је вероватноћа да ће се војска побунити и предузети кораке ка државном удару, јер је њој, више него било ком другом актеру у Турској, јасно лицемерство и апсолутне узалудности затезања са Русијом, посебно у светлу претећих егзистенцијалних околности у које је Ердоган потпуно непотребно увукао земљу. Русија је дошла у ситуацију да може да нанесе значајну штету земљи, што наравно није ни у чијем интересу, чак ни Ердогановом. Дакле, у случају било каквог хипотетичког антагонизма Турске против Русије у Сирији, руско-курдско-иранска осовина би могла да пружи неки облик опипљиве подршке курдским сепаратистима у Турској, што би могло променити садашњи однос снага и довести до уклањања турске војске из целог југоисточног дела Турске. Реторички говорећи, ако Турска може да се меша у унутрашње ствари Русије на Криму (потенцијално чак и војним средствима), не постоји ништа што би зауставило Русију да уради исто у Курдистану. Запамтите, ово је реторичко/хипотетичка ситуација - нема доказа да Русија има било какву намеру да то уради - али војни стратези, у овом случају они из Турске, по природи њиховог посла морају узети у обзир све сценарије, па је вероватно и да је овај дошао до умова најмање неколико људи у Анкари. Војсци је јасно да је много боље да Турска избегне провоцирање Русије, јер би то брзо могло довести до уништења турске државности. То је разлог зашто турска војска реално може да размишља о идеји државног удара уколико премијер Ердоган настави са својим провокацијама против Русије. У ствари, пост-ердоганска Турска би могла бити веома корисна за развој руско-турских односа, јер ће земља коначно имати довољно способно вођство које разуме суштину билатералног партнерства и које може да интензивира максималну обострану корист, нарочито кроз напредак Турског / Балканског тока и де факто иступање из НАТО. Турска је већ веома близу војног пуча, а анти-руски програм Ердогана може бити тачка која ће сломити стрпљење војске. Промена режима би била у потпуности без икаквог спољног утицаја (а камоли Русије), али би она могла постати геополитички благослов, када би нова војна управа одлучила да земљу окрене ка мултиполарној заједници Евроазије.