Правда

Писали сте о љубавницима и и љубавницама познатих људи. Да ли сте осећали дозу одговорности док сте стварали овај роман и да ли мислите да ћете можда овом књигом бацити другачије светло на велика имена? Наравно, одговорност је постојала, али оберучке сам прихватила уметничку слободу коју нам фикција нуди. Не знам хоћу ли бацити другачије светло на славне личности о којима сам писала, али верујем да сам показала како су и они били људи од крви и меса као и ми. Заљубљивали су се и патили, имали су своје демоне и мрачне страсти. Сви су жудели за испуњењем или љубављу, али се стварност умешала те им је било тешко да то испуњење и достигну. Бирала сам људе који су у везама имали другачије проблеме, проблеме који су и данас актуелни у љубавним везама и који ће, нажалост, увек бити актуелни. Стиче се утисак да се данас чудимо неким стварима и слободои када су интимни  односи у питању. Ваша књига говори о томе како је то постојало одувек, али се скривало. Да ли смо били више лицемерни тада или данас? Мислим да је лицемерје саставни део сваког друштва. Занимљиво је да су се кроз историју смењивала доба слобода и лажног морала, али да је лицемерје постојало у свим тим раздобљима. Вероватно нам се чини да је лицемерје данас достигло врхунац пошто смо одрасли уз приче родитеља, бака и дека, у чије време је све било другачије. Данас нас дословно са свих страна бомбардују вулгарношћу и неморалом, због чега се већина згражава, али их то не спречава да помамно прате све те приче и тиме подстичу још веће срозавање. Која прича је на вас оставила најјачи утисак и због чега? Немогуће је одговорити на то питање. Свака ми је посебна јер су моје и зато што сам уложила заиста много времена, истраживања и размишљања у сваку. Али ако бих баш морала да издвојим неку, онда би то била Студија о усамљености која говори о Ван Гогу. Мислим да сам успела прилично верно да представим сукоб који се одвијао у души уметника који истовремено жуди за блиском особом која ће му пружити топлину и љубав, али не жели ни да се одрекне усамљености која му омогућава да се свим бићем посвети стварању. Усамљеност је његов усуд, али му истовремено пружа нешто што ниједна жена не може, а то је да не буде уметник само ујутру или увече, већ да живи своју уметност сваке секунде сваког дана. Какве захтеве обожаваоци постављају божанствима којима се клањају? Пре свега, испуњење недостатака и незадовољства с којима не могу сами да се изборе. Да одговоре на питања на која не умеју сами да одговоре. У суштини, да некако учине да све што не штима у њиховом животу волшебно дође на своје место. Зато и има толико пропалих веза ‒ уместо да се људи ухвате укоштац са својим проблемима и онда се посвете љубави како ваља, они се понашају као да ће само партнерство решити све њихове проблеме. Као да би могао да се стави знак једнакости између молитви богу да нас само још овај пут извуче из шкрипца, полагања наде у политичког вођу који ће нас као велики тата повести у светлу будућност и несвесног уверења да ће партнер одагнати потиснуте проблеме које годинама вучемо са собом. Понекад се изражавате врло директно, а понекад користите необичне описе. У једном моменту вагину називате храмом. Да ли мислите да таква порођења могу да изазову осуду јавности? Нисам много размишљала о томе шта ће јавност рећи, али драго ми је што су досад све реакције веома позитивне. Трудила сам се првенствено да ликови делују аутентично. Од Распућина, Сида и Ненси се не може очекивати да користе еуфемизме и они се изражавају веома просто. Бодлер се такође не устеже много јер то не би одговарало духу песника чије су песме биле забрањиване. Ана Карењина се изражава увијено, Достојевски метафорично, Лорка поетски... Неко доживљава вагину као храм због осећања која гаји према партнерки док је неко други доживљава као оруђе манипулације или вагину дентату. Где је граница између порнографије и еротике? Та граница је субјективна у зависности од нечијих моралних, естетских и религиозних мерила па не верујем да постоји нека дефиниција. Ја мислим да порнографија тежи само задовољавању путених нагона, док еротика подстиче чулност и притом пружа естетско задовољство. Еротика се не може одвојити од осећања и лепоте, који су сувишни у порнографији. Какву сте поруку желели да пошањете овом књигом? Некад се питам желе ли писци уопште да пошаљу поруку својим делом и тад ми се чини да су писали напросто зато што су желели да пишу. А понекад ми се чини да сви несвесно шаљемо какву поруку. Док сам писала, нисам размишљала о поруци као таквој већ сам се уживљавала у ликове. Међутим, после неког времена ми се учинило да је порука све време пиштала из неког дела мозга, а та порука је љубав. Љубав је постала најотрцанија реч данашњице. Она служи да се маскирају сексуална залуђеност, несигурност, страх, потреба, усамљеност, зависност, психички поремећаји... Било би лепо да љубав буде само љубав и да се одвоји од свега што се потура као то осећање. Прочитајте још:„Украдена срећа“ роман о тамној страни привилегованих Извор:Правда/Марија Гојковић