Правда

"Званична Подгорица није са радошћу гледала на демократске промене у Србији и победу Војислава Коштунице октобра 2000. године. Након завршетка рата на овим просторима Запад је проценио да је још рано за разбијање СР Југославије, због чега је 2. новембра 2000. нашу земљу поново примио у УН. Ђукановићу није дозвољено отцепљење, али су почели исцрпљујући преговори највиших савезних и републичких премијера о будућим односима Србије и Црне Горе", рекао је Драган Јочић, потпредседник ДСС, а у време преговора о односима Србије и Црне Горе један од главних актера покушаја да се спречи цепање заједничке државе.

Он је испричао како је Европска унија као решење предложила "Београдски споразум", који је био оквирни документ на основу кога би се преуредила заједничка држава, као и да се у току писања Уставне повеље, ни ЕУ ни Венецијанска комисија "нису трудиле да укажу на решења која би била у складу са позитивном европском праксом".

"Док је писана Уставна повеља, све се чинило да се омаловажи рад Уставне комисије и да се читав посао обесмисли. Српска влада коју је чинио ДОС, а у којој није био ДСС, вербално је била за заједничку државу али је чинила све да заједно са црногорском владом сруши израду Уставне повеље. Када је конституисана Државна заједница, почиње да опада интересовање Уније за њено функционисање и остваривање циљева из Београдског споразума. Тако је и отворен простор за стално кршење Уставне повеље", испричао је Јочић.

Јочић се осврнуо на Уставну повељу којом је било предвиђено да најважнијим министарствима, одбраном и спољним пословима, не може у исто време да руководи једна држава чланица, и подсетио да су на молбу званичног Београда оба министра противправно постављена из Србије - Свилановић за спољне послове, а Тадић за одбрану.

"Власт у Подгорици прижељкивала је што више оваквих непринципијелности, како би се функционисање Заједнице довело до бесмисла", рекао је Јочић.

Као једну од кључних тачака процеса нагласио је договор о измени Уставне повеље из 2005. године, којим је избегнута обавеза непосредних избора за парламент Државне заједнице.

"Србија је могла да примора власт Црне Горе на демократске непосредне изборе, а ЕУ је имала обавезу да надгледа овај процес пошто је била иницијатор свих споразума, од првог београдског до овог последњег на који је први пут као гарант потпис ставио и њен високи представник Хавијер Солана. Уместо тога, тихо је омогућила режиму у Подгорици да своје, првенствено изборне обавезе избегава, а да референдумску могућност, 'прекоредно' оствари, и то на за њих оптималан начин", рекао је Јочић.

"Занимљиво је да је до тада за све споразуме којима се стварао и регулисао државни статус Србије и Црне Горе ЕУ ангажовала свог високог представника, а око овако важног питања, њеног опстанка, које је имало геополитичке последице, употребила своје најниже чиновнике. Оба из малене Словачке. Први је био из министарства иностраних послова Лајчак, а други песник преводилац и познат сомелијер Франтишек Липка. Овај други је као председник референдумске изборне комисије реаговао само једном, и то сат по затварању гласачких места када је употребио свој 'златни глас', у корист црногорске независност", рекао је Јочић. Извор: nedeljnik.rs