Правда

Пише: Салман Рафи Шеик Сама посета се нашироко описује као „бесмислена“. Количина ироније која обавија целу ову сагу може се назрети из чињенице да је операција турских специјалних снага у Сирији почела у тренутку кад је Бајденов авион слетао у Турску. Неки од скорашњих догађаја јасно су показали да се Турска репоцизинирала у региону. Иако и даље има исте циљеве (спречавање настанка Курдистана на својим границама), више не делује као да сматра да то може остварити у савезу са НАТО. Са друге стране, изгледа да њена тренутна политика узима у обзир интересе најважнијих актера – Сирије, Ирана и Русије – и да им се придружила у идеји очувања сиријског територијалног интегритета као начина за спречавање стварања Курдистана, који би, у случају да буде створен, неизбежно представљао претњу територијалном интегритету саме Турске. Алијанса између Турске, Сирије, Русије и Ирана стога има смисла упркос томе што одређена размимоилажења – посебно по питању Асадове будуће улоге – и даље постоје. Једино логично објашњење турског војног упада у Сирију је да се одустало од турске војне операције која би имала за циљ свргавање Асадовог режима, па санирање штете захтева другу врсту интервенције. Турска је схватила да би ослабљена, уништена и фрагментирана Сирија била Турска слабост и капија за улаз у Турску разним терористичким мрежама, које би настојале и њу да униште. Ако је тачан извештај да је заменик турске обавештајне службе у недељу путовао у Дамаск да са високорангираним званичницима Сирије разговара о безбедности северних сиријских региона, онда то говори о изненадном и драматичном приближавању интереса. Исто тако, ако је министар спољних послова Турске Мелвут Чавушоглу у четвртак 25. августа морао да путује у Техеран на осетљиве преговоре – због тога што су телефонске везе постале веоме небезбедне због прислушкивања Великог брата – то само показује да су ствари сложеније него што делују на први поглед. Турски заокрет ка руској коалицији у Сирији великим делом је изазван америчком двоструком игром у региону, у којој је Турској била намењена улога жртве, будући да су САД практично оставиле простор Курдима за ширење ка њеним границама. Шаљући војску, Турска намерава, просто речено, да пошаље курдске милиције назад, иза Еуфрата, који представља њену „црвену линију“. Турска је у мају добила уверавања од САД да ће, кад Исламска држава буде поражен у северном сиријском граду Манбиџу, курдске милиције бити послате назад на источну страну Еуфрата, одакле су и дошле. Али Курди су уместо тога наставили да следе свој мастерплан о ширењу ка западу и стављању свих пограничних територија на северу Сирије под своју контролу како би успоставили уједињени Курдистан, који би се протезао од Ирака до источне медитеранске обале. Док је Вашинтон био амбивалентан поводом турске „црвене линије“ или је свесно провоцирао (прошлог викенда америчка авијација је заправо упозорила сиријске авионе да не нападају курдске милиције које се консолидују у нафтом богатом граду Хасаке), Турска је коначно одлучила да Вашингтон стави пред свршен чин. Након тога је, тек неколико сати по Бајденовом одласку из Турске, државни секретар Џон Кери пожурио да телефонски информише Анкару да ће се курдске милиције повући на источну страну Еуфрата. „Кери је нагласио да се снаге PYD/YPG повлаче источно од Еуфрата“, рекао је високи турски званичник у изјави за медије. Међутим, упркос уверавањима САД да ће поштовати Анкарину „црвену линију“, Турска наставља да тврди како је операција једнако уперена и против Исламске државе, остављајући Пентагон да шкргуће зубима и беспомоћно посматра конфузију у редовима свог јединог поузданог савезника у Сирији – YPG. Чим другим би се могла објаснити криза поверења између САД и Турске? О порасту стратешког разилажења у вези са будућношћу турско-америчких односа јасно сведочи и чињеница да је дан након Бајденове посете Турска обелоданила да ће начелник генералштаба руских оружаних снага Валериј Герасимов посетити Анкару како би размотрио могућности „војне сарадње“. Турски министар спољних послова Мелвут Чавушоглу такође је нагласио да би руски председник Владимир Путин на Ердоганов позив могао посетити Анталију следеће недеље, где би двојица председника заједно гледала фудбалски меч (из Путиновог кабинета је у понедељак саопштено да ипак неће присуствовати утакмици репретензација Турске и Русије; прим. прев.). Турска је обавестила Москву и Техеран о операцији „Штит Еуфрата“. Извештаји из Москве наводе да је Турска „коодринисала“ акцију са руском војском. Шаљући своје трупе у Сирију, Турска преузима одговорност за контролу територија ослобођених од Исламске државе. То је део плана да се YPG спречи у сваком виду територијалне контроле. Турска не жели да види непрекидну територију под контролом YPG дуж њене 911 километара дуге границе са Сиријом, и то сматра примарним питањем своје националне безбедности, јер за њу нема разлике између YPG и Курдистанске радничке партије (PKK). Иако су САД у потпуности свесне ове чињенице, и даље инсистирају да нема других копнених снага на које се могу ослонити у борби против Исламске државе, па ће наставити да тренирају и помажу YPG, што додатно увећава турске фрустрације. Највероватније да је курдско питање навело Турску да свеобухватно размотри своју политику према ратом разореној Сирији. Сада су ту укључени и други аспекти. Ово репозиционирање захтева нови вид односа између Турске и Сирије, при чему Турска такође жели да промовише владу која ће обезбедити да Сирија остане секуларна земља са равнотежом снага која би спречила доминацију било које етничке групе или региона. Иако је овај нови став према Сирији удаљава од циљева које су САД и њихови савезници – посебно Саудијска Арабија – настојале да остваре од самог почетка конфликта, за нијансу је приближава Русији и Ирану. Очекивано, Саудијска Арабија је оживела своја настојања да подржи Курде финансирањем и слањем оружја. Иако је прокламовани циљ да се они искористе против Асадових снага, та политика у крајњој линији ради и против турских интереса. Раскорак између Турске, са једне, и САД и савезника, са друге стране, додатно ће се продубити, што оставља довољно простора Русији и Ирану да извуку корист из таквог развоја догађаја. Извор: standard.rs/New Eastern Outlook