Најновије

Атомска бомба, најчувенија југословенска тајна!

Југословенско комунистичко водство имало је много разлога да се укључи у процес производње нуклеарног оружја.

Атомска бомба (Фото: Јутјуб)

Овладавање нуклеарном енергијом у време хладноратовске поделе света био је стратешки интерес сваког друштва које је тежило политичкој и економској независности, а један од основних циљева развоја знања о процесима контроле нуклеарних потенцијала била је жеља да се развије атомска бомба, која би служила као апсолутно средство моћи и војно-политичког баланса.

С падом комунизма, преусмеравањем глобалних интереса на развој телекомуникацијских технологија и ширењем свести о опасности нуклеарне енергије, човечанство је ушло у такозвану постатомску еру, а цели низ споразума, потписаних како би се ограничила производња и дистрибуција нуклеарних технологија, наговештавала је да свет улази у ново време.

Али, посљедње, отворено и демонстративно, тестирање атомске бомбе које је провела Северна Кореја јасно показује како се атомска претња још увек надвија над земљином куглом. Осим тога, корејска тежња да у потпуности овлада процесом производње атомске бомбе и изналажењем најпогоднијег начина за транспорт нуклеарних бојевих глава на територије земаља које сматрају непријатељским најилустративније говори у прилог чињеници да је атомско оружје још увек снажан геостратешки и војно-политички фактор.

Четири повезана сегмента

Политички аналитичар из Загреба Игор Табак појашњава да, иако се томе данас не придаје пажња као некада, већина човечанства живи у земљама које поседују нуклеарно наоружање, напомињући како најмногољудније и економски најразвијеније земље света, попут Кине, Индије, Пакистана, Русије, САД-а, Велике Британије или Француске, располажу арсеналом нуклеарног наоружања, јер поседовање такве врсте оружја даје свакој земљи велику политичку моћ.

Разлози због којих Северна Кореја не одустаје од свог нуклеарног програма сасвим су разумљиви, а њихови атомски и ракетни огледи вањскополитичке су природе. Корејско нуклеарно тестирање углавном има за циљ да најави нове захтеве за преговарањима, а њихова вањскополитичка агенда сачињена је из четири повезана сегмента; уцењивање, преговарање, војне пробе и нуклеарна тестирања.

"Држава која има нуклеарно оружје и технологију за испоручивање на даљину, односно ракете, тешко да може бити кажњавана и притискивана од великих сила. За разлику од малих земаља, које немају могућност такве одбране", јасан је Табак.

Северна Кореја све своје огледе и сва тестирања изводи искључиво на важне државне и партијске облетнице, или рођендане својих вођа, па је тако и последње нуклеарно тестирање извршено на годишњицу државне независности. Таква симболика не сме никога чудити, јер је Сјеверна Кореја земља која улаже много средстава у развој војне технологије, док истовремено има проблема с прехрањивањем властитог становништва, што је јасан индикатор њених државних приоритета.

"Северна Кореја је прилично затворено и својеглаво друштво, које је схватило да ако буде имало атомско оружје неће бити санкционирано као што би било да не поседује такву врсту наоружања", закључује Табак.

Подморнице - најважније оружје

Војни аналитичар из Београда Александар Радић као најопаснији сегмент севернокорејског настојања да овлада процесима производње и употребе атомске бомбе сматра њихову жељу да произведу подморнице наоружане нуклеарним бојевим главама.

"Подморнице су главни политички и војни фактор претње, јер могу да оду далеко од база и до обала земаља као што су Јужна Кореја, Јапан и Сједињене Америчке Државе и могу да буду отворена претња потенцијалним метама. То је разлог велике забринутости САД-а. А идеја о поседовању подморница наоружаних атомским бомбама Северну Кореју чини глобалном претњом", каже он.

Оно што подједнако забрињава Запад је чињеница да Северна Кореја, паралелно с развојем атомског оружја, ради на изградњи ракета средњег и далеког домета, које би служиле као транспортно средство њиховом нуклеарном оружју. А када знамо да је понашање Северне Кореје непредвидљиво, наглашава Радић, јасно нам је колико потенцијалне опасности даље усавршавање нуклеарне технологије може бити за цео свет.

Саговорници подсећају да је и бивша Југославија, у периоду након завршетка Другог светског рата, била забављена идејом овладавањем процесом производње нуклеарне енергије, појашњавајући да се иза мирнодобског нуклеарног програма вероватно крила жеља за производњом атомске бомбе.

Такве тврдње сасвим су оправдане, а југословенско комунистичко водство имало је много разлога да се укључи у процес производње нуклеарног оружја. Најважнији, каже Табак, свакако је угрожена позиција несврстане земље, физички смештене између два хладноратовска блока.

Између 'хладних' Истока и Запада

"Југославија се тих година припремала за напад и са Запада, и са Истока. Поред тога, постојала је јака жеља у југославенском руководству да земља буде прва чланица покрета Несврстаних која поседује нуклеарно наоружање", каже Табак.

Када говори о југословенском нуклеарном програму, Радић каже да пројекат никада није одмакао од припремне фазе, али постојали су озбиљни и системски покушаји да се овлада процесом производње нуклеарне енергије. Као доказ озбиљности с којом се ушло у пројекат Радић наводи податак да је у то време отворено низ института који су се, међу осталим, бавили изучавањем атомске енергије, а стотине стручњака је ишколовано како би могли бити укључени у пројекат овладавања технологијом за производњу нуклеарне енергије.

Занимљиво је, објашњава Радић, да је потрага за нуклеарним сировинама у бившој Југославији била интензивна, а за локацијама које крију уранијум трагало се на планинским подручјима Босне и Херцеговине, Србије и Македоније. Та је потрага завршила отварањем јединог функционалног рудника уранијума у Кални, на Старој планини.

Југословенски нуклеарни програм прекинут је 1966. године, политичким падом Александра Ранковића, који је био председник Савезне комисије за нуклеарна питања. Након тога Југославија више није имала озбиљних покушаја да овлада процесом производње нуклеарне енергије, а градња нуклеарне електране Кршко била је заснована на принципу "трансфера америчке технологије". Југословенски нуклеарни програм био је мирнодопског карактера, а у позадини његовог развоја, који је био јаван и транспарентан, стварао се основ за војну примену, наглашава Радић.

Изучавајући документацију из заоставштине Авде Хуме, професор историје из Сарајева Хуснија Камберовић каже да наилази и на податке који су се односили на југословенски нуклеарни програм. Хумо је био члан Савезне комисије за нуклеарна питања, што значи да је био једна од најупућенијих особа у збивања око развоја нуклеарне технологије.

Топлана на нуклеарни погон

Из документације, коју је професор Камберовић имао на увид, јасно је да се идеја о развоју нуклеарног програма јавила код југословенског руководства још 1948. године, а сви даљњи напори да се дође до технологије за овладавањем нуклеарним процесима били су сериозни. Чланови Савезне комисије били су најугледнији научници Југославије тог времена, као што су професор Павле Савић и професор Иван Супек, и најутицајнији политичари времена, Александар Ранковић (председник) те Авдо Хумо и Иван Гошњак.

Камберовић каже да је одлука за изградњу постројења за прераду уранијума донешена 1959. године, да је рудник Кална, након година потраге за локацијом са сировином, отворен 1963. године, а престао је радити у години Ранковићевог пада 1969. године.

Потрага за нуклеарном енергијом био је озбиљан југословенски пројекат, а једна од идеја била је и да се Сарајево снабдева топлотном енергијом произведеном у топлани на нуклеарни погон. План је израдио сарајевски Енергоинвест, а о плановима је у неколико наврата писало и сарајевско Ослобођење.

Прича о изради атомске бомбе јавила се тек седамдесетих година, када је Иван Супек, у роману који се реферисао на стварне чињенице, написао како је Југославија настојала произвести бомбу и како је он био изричито против тога, због чега је и напустио цео пројекат.

"Иза пројекта је стајао Александар Ранковић, јер је желео стећи потпуну контролу над Југославијом. Од раније је овладао полицијом и тајним службама, а пројектом изградње атомске бомбе хтео је остварити контролу над војском", каже Камберовић објашњавајући могуће мотиве за изградњу атомске бомбе.

Тито је све знао

Ипак, озбиљни историјски извори говоре, истиче Камберовић, да је југословенски нуклеарни програм био искључиво мирнодопски и да су сви каснији наводи о тајној изради бомбе долазили од неверодостојних људи. Као потврду тезе наводи налог, који је Иван Гошњак издао војсци, о изради елабората исплативости конструисања атомске бомбе. Тај елаборат показао да Југославија није у стању инвестирати толика средства у израду бомбе. Осим тога, Авдо Хумо, Иван Гошњак и Светозар Вукмановић Темпо јасно су, у неколико наврата, рекли да Југославија није имала намјеру направити бомбу.

Југословенски нуклеарни програм, званично, никада није као циљ имао израду атомске бомбе, али саговорници кажу да је руководство земље, с Јосипом Брозом Титом на челу, озбиљно размишљало да произведе такву врсту оружја. Након гашења пројекта, који се, случајно или не, подударио с крајем Ранковићеве улоге у југославенској политици, настојања да се дође до нуклеарне енергије и створе предуслови за изградњу бомбе потпуно су нестала.

У прилог тези да је идеја о развоју нуклеарног наоружања постојала наводе се сложене геополитичке околности времена и позиција Југославије, која је, као земља покрета Несврстаних, била прикљештена између два хладноратовска блока. Поред тога, чини се сасвим нелогичним развијати атомску технологију само да би се користила за производњу еколошки чисте енергије. Атомска бомба је вероватно био тајни циљ програма.

Извор: Ал џазира

ПАЖЊА:
Поштовани, молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Правде“ задржава право да скрати или не објави коментаре. Коментаре који садрже говор мржње*, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете - не објављујемо. Такође, неће бити објављиване ни псовке и вулгарности, чак и ако читалац који коментарише уместо целе речи стваља звездице.Коментаре којима нам скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте не објављујемо, као и коментаре који се односе на уређивачку политику, али ће бити прослеђени уредницима и на томе се захваљујемо.Молимо вас да обратите пажњу на правописну и граматичку исправност коментара које шаљете, као и да пишете малим словима, предност ће имати коментари који су написани без правописних и граматичких грешака, а коментари писани великим словима се неће одобравати.
* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.