Пише: Ђоко Кесић Благо речено, опљачкали су их. Али почнимо од других држава и њихових искустава да бисмо разумели наше проблеме. Кад незадовољни француски фармери крену тракторима на Париз, кад по главним париским трговима почну да просипају парадајз, кромпир, млеко и јаја, премијер али и њен председник у Јелисејским Пољима побеле као креч.
Где се крије та политичка и општа моћ француских пољопривредника? То је још већа тајна ако се зна да њихово учешће у бирачком телу Француске износи једва пет одсто. Одговор на ове дилеме је једноставан: француски фармери хране Француску, ако Французи не добијају редовно своје омиљене сиреве, вина, кромпир или краставце, оптужиће Владу да води лошу политику!
Увек се сетим ове поучне приче кад год наши пољопривредници дођу у жижу јавности, и питам се зашто се због случних повода нико не узбуди у Немањиној 11 или у председничкој палати на Андрићевом венцу, упркос чињеници да пољопривреденици у српском бирачком телу учествују бар са 15 процената. Из неких разлога наша прича најчешће се завршава неким политичким порукама, што би рекли паори лелемуђењем, без права полемике, а упути се некаква бројна делегација на екскурзију до Брисела, „да се посаветује о коначном решењу српских фармерских мука“.
Траје то саветовање у Србији деценијама, и заправо питам вас да ли се сећате било које владе Србије која у први приоритет развоја земље није ставила пољопривреду. Наравно, све личе једна на другу.
Многи кажу пољопривредници су посебан сој: гледају у небо, моле се Богу и не верују политичком паламуђењу. Живот је безброј пута показо колико су у праву.Ни данас у поменутој филозофији нема ништа ново, с тим што ова прича показује апсолутно ружно, рекло би се чак и аутстично лице државне администрације. Без очекиване медијске пажње, ових дана је обелодањено да од октобра 2012. када је Србија добила статус кандидата за приступање Европској Унији, до данас српска пољопривреда није добила ни једног евра из фондова Уније који уз одређене услове дају земљорадницима не мала бесповратна средства. Нису добили помоћ коју ЕУ нуди, а кад ће је Србија узети– не зна се.
То лудило има своју дијагнозу: Европска Унија кроз своје ИПАРД фондове (фондове за пољопривреду и рурални развој) за седмогодишњи период 2014. – 2020. предвидела је Србији да Србији бесповратно додели 175 милиона евра. Прошле су четири године од добијања статуса кандидата за ЕУ и две године од поменутог конкурса за 175 милиона евра, а Србија није учинила ништа важно да би добила та средства.
Наш саговорник који је био на високој позицији у Министарству пољопривреде Владе Србије каже да та сума од 175 милиона за седам година не би била коначна да је Министарство озбиљно радило свој посао. Могли смо да инвестирамо у пољопривреду за овај период целих 700 милиона евра, јер поменти фондови на сваки уложени евро у пољопривреду враћају инвеститору педесет одсто. - Бојим се да ћемо остати без динара из ИПАРД фондова до 2020. - каже наш саговорник који је желео да остане анониман.
Где је тајна, шта пише у „Црној кутији“ Министарства пољопривреде, због чега нисмо узели ни кинту из фондова ЕУ, а сви политички лидери и нихове скутоноше су причале о тим новцима и фондовима, само што их нисмо „оробили“? Прича је почела октобра 2012. кад је Влада Србије одлучила државну Управу за комуникацију с ИПА фондовима ЕУ пресели из Шапца у Београд. У Шапцу, како тврди његов градоначелник Небојша Зеленовић, Управа је имала адекватну зграду и стручне људе, пресељена је у Београд. А зграда у Београду до сада није добила сертификат контроле ЕУ, а како су радили „стручни људи“ већ гледамо.
На ову тему дошло је до отворене политике без рукавица између градоначелника Зеленовића и Јадранке Јоксимовић, министраке за европске интеграције у Влади Србије. Јоксимовићева каже да да је Влада Србије учинила све да испуни услове за добијање акредитације у првој половини наредне године да добије 175 милиона евра. Зеленовић одговара да је „ситуација таква да Управа не може бити акредитована пре 2018. чак ако би од овог тренутка почело да се ради како треба. Овако високостручна установа не може се градити на сујети, с партијским кадровима, без плана“,каже Зеленовић. Градоначелник Шапца овим поводом упутио је писмо премијеру Вучићу у којем га моли да уозбиљи Министарство пољопривреде како би Србија добила акредитиве у ИПАРД фондовима. А како се ради у поменутој Управи последнње четири године? Променили су за то време пет директора, примани су нестручни људи, а незванично сазнајемо да је недавно запослено 40 људи, од којих само троје говоре енглески!
Због чега је то тако и шта пише у поменутој „Црној кутији“ коју чита цитирани бивши високи функционер Министарства пољопривреде: “Од нас ЕУ није тражила нешто више него што је тражила од других 28 земаља сада чланица ЕУ, које су користиле новац поменутих фондова. Хтели смо пречицом, да заобиђемо строгу контролу и надзор ЕУ, а они траже да буде све транспарентно да се види где је уложен и последњи цент. У Министарству пољопривреде много је немара, много политике и мало рада. У ствари, веровали су да је то ствар политичке одлуке, а никако установљених правила која се морају поштовати. Па да се разумемо – ако је могла Македонија да се држи задатих прописа и да добије новац из ИПА фондова, могли смо ваљда и ми. Једноставно, Министарство пољопривреде и Управа водили су погрешну политику. На крају, како објаснити да зграда у којој је смештена Управа није добила лиценцу ЕУ, ту Управу може да води 125 људи колико их је било у Шапцу, а министарка Јоксимовић прича о 1.200 запослених, рекао је наш саговорник.
Шта кажете? Ја ово не разумем. Да ли то разумеју наши фармери? Ако су разумели, а верујем да јесу, брзо ће упалити тракторе и напасти Београд. Успут,биће им жао што не живе у Француској. На крају и мала илустрација: Влада Србије у буџету за ову годину предвидела је мање средстава за пољопривреду од рецимо субвенција за нова радна места страних компанија. Извор: Правда
