Наше доба је у суштини трагично, и зато одбијамо да га схватимо као такво. Дошло је до слома, налазимо се међу рушевинама, почињемо да градимо нова мала станишта, гајимо нове мале наде. То је прилично тежак посао: нема више равног пута према будућности, а препреке или обилазимо или се пентрамо преко њих. Морамо да живимо, ма колико се небеса обрушавала.
Овим речима почиње надасве шокантно дело којим је Лоренс, као мало који писац у свету књижевности, подигао много прашине. Издавачи су у рукама држали рукопис који нису могли мирне савести пустити у штампу, а да га претходно нису очистили од прљавштина којима није било места у морално беспрекорном друштву какво је било викторијанско.
Меке смеђе косе и крупних очију, Констанс Четерли је наизглед једноставна девојка која зрачи неком неуобичајеном енергијом. Ипак, дубоко је несрећна, заробљена у улози супруге човека који је из рата изашао као инвалид и у којем сада постоји само празнина безосећајности. Међутим, када се буде нашла у загрљају наочитог ловочувара Оливера Мелорса, усамљеника своје врсте, који у њој не види само предмет жеље, него и младу жену усамљену попут њега, леди Четерли ће се уверити да је ипак могуће уживати у животу и осетити тријумф страсти и задовољства. 
Извор: Правда
