Најпровокативније акције у односу са Русијом у последњих неколико година долазе из Европе, НАТО-а и Америке – против Русије, пише The National Interest.
НАТО, војни савез, се проширио све до руске границе. Распоредио је компоненте ракетног одбрамбеног штита у Пољској и Румунији. НАТО флертовао да у Западни савез пусти и Грузију и Украјину, две земље које су традиционално део руске сфере утицаја.
Амерички званичници су поткопали демократски изабраног лидера Украјине, чија је влада нагнута према Русији, и предузели акције да повуку Украјину из руске орбите.
Када је Русија одговорила осигуравањем Крима, и пружила војну подршку побуњеницима у источној Украјини који не желе да их повуче Запад, САД и Европа су увеле паралишуће економске санкције, наводи The National Interest.
Све ово је довело до кључања код руских званичника. Иако је западно мишљење демонизовало председника Владимира Путина као аграсивног аутократу, он је само један званичник. Кремљ је препун елите која верује да је њихова земља сада тако опкољена овим западним насртајима, да они желе агресивну стратегију да их потисну, па чак и ако то значи рат.
То би могло да значи рат. То би била катастрофа за Америку и Запад. За Америку, то би повукло пажњу и ресурсе од много озбиљнијих стратешких претњи, пре свега успона ИД на Блиском истоку и успона Кине у Азији. За Европу, то би вероватно угрозило источне народе ослобођене 1989. године након неких четрдесет и пет година совјетске доминације, пише The National Interest.
Али, од свих председничких кандидата 2016. године, само је Доналд Трамп прихватио политички рецепт начињен да преокрене западно провокативно проширење према истоку, смањи тензије и тестира руске праве намере.
Трамп би требало да почне са Украјином, земљом од пресудног стратешког значаја за Русију, али безначајних стратешких последица за Америку. То је трагично подељена земља, са западно оријентисаним Украјинцима у западним регионима и етничким Русима у источним подручјима. Русија се бавила овом деликатном ситуацијом деценијама; пустите је да настави.
Такође, руска анексија Крима никада не би требала да поквари односе измешу те земље и Запада, јер је Крим био део Русије вековима док то вештачки није прекинуо совјетски лидер Никита Хрушков. Осим тога, око 1,5 од његових 2,3 милиона су етнички Русији. Пустите то; повуците санкције.
Друго, председник треба да увери Русију да Запад нема планове за Украјину, Грузију, Молдавију и Белорусију – или, што се тога тиче, за било коју другу нацију која је православне хришћанске традиције. Нема НАТО планова. Али Запад ће ићи у рат да спречи руско уплитање у европске земље које традиционално припадају западном хришћанству, а поготово балтичке државе. Оне остају кључан део западне сфере утицаја.
Треће, председник би требало да престане да инсистира на тома да сиријски председник Башар ал Асад мора да оде. Циљ у Сирији, као и у Ираку, мора бити пораз ИСИС-а, а тај занос против Асада само стоји на путу. То такође стоји на путу здравих односа са Русијом, која сарађује са Асадом и на тај начин одржава чвршћи стратешки фокус у региону. Америка би требало да учини исто. Непријатељ је ИД, не Асад.
Четврто, током ових дипломатских напора, дизајнираних да ублаже руске страхове и љутњу због западне експанзије ка истоку, Америка треба да потражи начин да повуче Русију из њеног недавног кокетирања са Кином. Чврсти односи између Русије и Кине нису у интересу Америке.
Кина је земља која је најснажније позиционирана да оспори улогу Америке у свету тако што ће је истерати из Азије и из упоришта на Хавајима. Ако се тензије између Америке и Кине погоршају, што се чини вероватним у наредних двадесет година, било би веома неразумно – заиста глупо – за Америку да има непријатељски однос са Русијом.
Зато дајте дипломатији шансу. Зауставите Западне провокације. Дајте Русима мало простора за дисање у њиховом личном суседству. И онда се може знати колико су они заиста експанзивни и претећи. Ако се испостави да они желе да прете чак и поред ових помирљивих акција, онда западна сила, под америчким вођством, свакако може да се носи са ситуацијом, закључује The National Interest. Западни антируски фронт пуца по шавовима, Москва мења ствари у своју корист. Више о томе читајте ОВДЕ.
Извор: Webtribune.rs/ The National Interest
