Најновије

Давање садржаја МиГ-овима

Док су се силне стотине милиона долара сливале у Србију на име „донација“ од стране земаља које су је или бомбардовале или воде, кроз признавање тзв. Косова, нападе на Републику Српску и сл., суштински непријатељску политику према њој – не да се ти изливи „великодушности“ нису оспоравали, него су, од стане овдашње (нео)либерал-плаћеничке јавности биле дочекиване са одушевљењем, величањем „дародаваца“ који „Србији желе добро“, и њиховим истицањем као „крунским доказом“ тога које су нам то земље „прави пријатељи“ и коме и чему треба да тежимо.

Александар Павић (Фото: Јутјуб)

Пише: Александар Павић

То што су ти „поклони“ увек били условљавани конкретним политичким, економским, друштвеним, па и духовно-културним уступцима – није нимало сметало. А кад се баш није имало куд, све скептичнијој јавности би се нудио онај кључни, „прагматични“, „реалистични“ аргумент: „поклону се у зубе не гледа“.

Али се зато руској донацији од 6 унапређених МиГ-ова 29, 30 тенкова Т-72 С и 30 извиђачких возила БРДМ-2 – гледа не само у зубе, него и у десни, малтене се рендгенски снимају и корени. Док нам је овде стизала свакојака одбачена или превазиђена старудија са Запада, простирали су се црвени теписи од стране „реформатора“ и њихових медија. Сада када нам стиже оружје најбоље војске на свету, укључујући и ловце-бомбардере светске класе, које је извучено из њене активне уоптребе – онда је то ништа. Или сумњиво. Или је чак реч о „кантама“.

Наравно, то све треба да обрадује све оне који се овом руском дару радују и цене га – за добрим коњем се увек диже прашина, а да је стварно реч о „ничему“ или „кантама“, нико се не би узбуђивао, а Колиндица тешко да би скоро истог трена најављивала набавку „нове ескадриле“ и јата „црних јастребова“.

Дакле, само да поновим речи других – једно велико хвала Русији, њеном руководству и пријатељском и братском народу, нашим најискренијим вековним савезницима, који су нам помагали кад год су могли, а никад, баш никад нам нису били ни назнака од непријатеља. Наравно, можда би то све требало да се подразумева када је реч о тако блиским релацијама какве су руско-српске – али никад није на одмет поновити, јер је, после 20. века, током које су и Русија и Србија више деценија биле политички укинуте, утопљене у веће анационалне/идеолошке творевине, потребна једна дугогодишња деконтаминација простора у који су се у међувремену ушуњали разни мешетари и заједнички непријатељи, и честа реафирмација онога што је током више деценија насилно прекинуто или преформатирано, а претходно се подразумевало. Нешто попут поновног учења ходања после тешког удеса.

Може се такође констатовати да је управо руска истрајност и стрпљење са садашњом српском политичком позицијом увелико допринели овом јачању српског одбрамбеног капацитета. Русија је, оставши доследна својој политици – односно постулату – немешања у унутрашња питања других држава, па чак ни пријатељских, једноставно решила да помогне Србији, да је задржи као пријатеља и савезника, без озбира шта она мислила о политици њеног руководства. Наравно, то не значи да се Русија никад неће мешати у било чије унутрашње односе. Ево – помогла је Асаду да од терориста поврати контролу над најбитнијим деловима земље. Али, на његов позив. Прискочила је у помоћ народу Крима и Донбаса да се одбране од нелегитимних, пучом инсталираних власти у Кијеву.

Тако се и сада одазвала очигледној српској потреби да заустави војно пропадање земље. И баш треба нагласити – српској. Не потреби власти, него баш народно-државној потреби. И, очигледно је, Русија је вешто одиграла игру, тако да је било практично немогуће одбити – ако би икоме то и пало напамет – њену донацију а не направити себи огроман, непремостив проблем. По ко зна који пут – руско-српски односи су надјачали сву политичку инерцију, све јавне или тајне (не)званичне препреке, све спољне покушаје саботаже. Још једно сведочанство наше дубоке повезаности. И овде треба честитати не само руском руководству и народу, већ и српском „обичном“ народу, чије су симпатије толико очигледне да их ниједан политичар са јавно прокламованом патриотском политиком не сме игнорисати, ако жели да остане у фотељи.

Шта ћемо ми са овим војним појачањима радити је већ посебно питање. И какав ћемо им дати садржај. Да ли ћемо и даље, као што се најављује, смањивати војне издатке, и убијати морал у војсци, уздајући се да ће увек ту бити браћа Руси да изваде ствар кад загусти и нашминкају ходајући скелет? Или ћемо изаћи у сусрет овом замаху и дати јасан сигнал – и војсци и нацији – да су МиГ-ови тек прве ласте које најављују пролеће?

Да ли ћемо, да би и даље правили вештачку равнотежу између пријатеља и непријатеља, сада отрчати, као што је премијер раније и најавио, и купити, можда чак по пуној цени, 13 Ербасових хеликоптера, и тако додатно наградити агресоре који нам и даље отимају Косово и Метохију и кидишу на Републику Српску? Не би ли било у најмању руку правично, знак најнормалније захвалности, кад смо већ добили МиГ-ове, тенкове и БРДМ-ове, да људски од Руса купимо и хеликоптере? Како ће то изгледати ако добијамо донације од пријатеља, а купујемо од непријатеља? Наравно, чак и ако се овај у најмању руку антипатични чин деси, прилично је извесно да ће званична Русија опет са јавним разумевањем испратити тај чин, или да га неће коментарисати, у духу немешања у наше унутрашње, „суверене“ ствари.

Можда најбитније – шта ће тачно МиГ-ови бранити? Србију као бастион уздрманог неолибералног, неоколонијалног поретка, са ограниченом економско-друштвено-културном сувереношћу, тј. Србију непоколебљиво на „европском путу“? Србију у којој су богато стимулисани „страни инвеститори“ све, а домаћи боранија? Србију која ће и даље, за инат већини и за инат традицији и духовности, на силу спроводити скарадне параде НАТО-гејева кроз центар престонице сваке године? Хоће ли ти МиГ-ови тог дана чувати небо, хоће ли руски донирани тенкови бити у приправности да изађу на улице у случају демонстрација? Хоће ли руска војна помоћ бити у функцији одбране терања деце да уче из управо промовисаних заједничких, ЕУ-подобних „уџбеника“ који би требало у дечијим умовима да зацементирају свест о вечној српској кривици за све?

За крај, мада је оправдано радовати се добијеном, не треба никад да заборавимо да је огромна срамота што смо уопше дошли у овакав положај, да скачемо од радости што смо, готово у последњем тренутку, добили инфузију која нам спасава авијацију на издисају. Треба да се сетимо да су Енглези, још почетом 20. века, кроз уста Винстона Черчила, констатовали да у Европи постоје још два „милитаризма“ – пруски и српски – и да ће, после обрачуна са овим првим, доћи на ред и овај други. И то је била и сврха свих ових постпетооктобарских „војних реформи“. Али не уништавање никаквог „милитаризма“ – јер та реч је само енглески доживљај Срба (и Руса) способних да се успешно бране, па и узврате – већ српске војске, српске војничке части, српског борбеног духа, као предуслова за поробљавање, па затим и уништавање српске државе и државности.

Срећом, очигледно је да нису успели. И не ради се само о руској војној помоћи, већ и сада већ мерљивој чињеници да већина Срба подржава враћање служења војног рока. Опет је народ испред и изнад политичара.

Хвала још једном Русији за војну помоћ и подршку. Али наш пут се тиме не завршава, већ тек почиње. Ако се сами не дигнемо, никаква рука – па ни братска – не може нас држати усправљене.

Извор: Фонд стратешке културе

ПАЖЊА:
Поштовани, молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Правде“ задржава право да скрати или не објави коментаре. Коментаре који садрже говор мржње*, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете - не објављујемо. Такође, неће бити објављиване ни псовке и вулгарности, чак и ако читалац који коментарише уместо целе речи стваља звездице.Коментаре којима нам скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте не објављујемо, као и коментаре који се односе на уређивачку политику, али ће бити прослеђени уредницима и на томе се захваљујемо.Молимо вас да обратите пажњу на правописну и граматичку исправност коментара које шаљете, као и да пишете малим словима, предност ће имати коментари који су написани без правописних и граматичких грешака, а коментари писани великим словима се неће одобравати.
* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.