Снимак, који се појавио приказује колону камиона са натовареним ракетама Р-17 ( по НАТО класификацији СКАД-Б) који припадају Либијској националној армији. Оно што буди сумњу јесте да ли се конвој са балистичким ракетама креће из Сирта ка Бенгазију или из Бенгазија ка Сирту.
Многи који су полетели да прокоментаришу снимак тврде да то заправо нису биле балистичке ракете него преносне противавионске ракете Стрела 2М (СА-7). Међутим ова теорија се убрзо показала као погрешна јер се на снимку заиста виде ракете Скад -Б, али труп ракете без бојеве главе, која је демонтирана. Такође ракете су без горива и припадајућих лансера, којих на снимку није било.
Протурски медији тврде да су снаге маршала Халифе Хафтара заправо већ транспортно лансирна возила сакриле на тајним локацијама где чекају ракете да буду монтиране и наређење за испаљивање према већ унапред одређеним циљевима.
Оно што про турско-катарску опцију ГНА плаши јесте што би те ракете могле бити употребљене за гађање Триполија. Наиме, ове ракете свакако не могу да се користе за гађање покретних циљева и мобилних снага на широком фронту, јер одступање од циља се креће до 500 метара, али бојева глава тежине 985 килограма може на место пада да створи велику материјалну штету.
Многи сматрају да су ракете СКАД заправо Хафтарово оружје последње одбране. Наиме снаге ЛНА су последњих месец, месец и по изгубиле огоромну територију и да су заправо ове балистичке ракете главни адут који ће омогућити да се инцијатива и ратна срећа на фронту окрене у корист Хафтара. Међутим, оно што је велика непознаница у овом случају јесте заправо у каквом стању су ракете СКАД.
Иначе, ово није први пут да су Хафтарове снаге показале да поседују балистичке ракете СКАД. Последњи пут то је било фебруара 2019 када је ова групација из Бенгазија кренула у снажну офанзиву на југ земље.
Либијски скадови заправо су последњи пут борбено употребљени 2011. године и то гле чуда 80 километара источно од источно од Гадафијевог родног места Сирт, према Бреги где се налази једна од највећих рафинерија око које су се водиле крваве битике између Гадафијевих безбедносних снага с једне и наоружаних милиција са друге. Тада је по први и последњи пут била испаљена једна балистичка ракета СКАД, које су тад означене као „последњи адут Гадафијеве одбране“. Иначе, ова ракета није погодила циљ, него је пала у пустињу, а онда је прича око употребе скадова сасвим утихунла.
Од почетка грађанског рата и НАТО интервенције у Либији дуго се спекулисало зашто пуковник Гадафи није никада употребио Скадове. Истина НАТО је од покретања ваздушне кампање као важан задатак дао пилотима да пронађу и униште као у „Пустињској олуји“ 1991 године стационарне лансере ракета СКАД, које наравно Либија никада није имала као Ирак, али је зато доста тога и научила из употребе ових ракета у сукобима. У НАТО су добро сви знали да Гадафи са застерелим ракетама нема неке велике шансе да би неког у региону угрозио, али су скадови зато били и остали више психолошко оружје, којим се вероватно хтело деморалисати побуњенике да одустану од офанзиве и изолације Триполија.Ескалацијом сукоба у самој Либији од фебруара месеца нико није ни реченицом споменуо у медијима шта је са скадовима. Веровало се да је ракете Гадафи склонио на сигурно, али неки су са зебњом размишљали шта би се догодило да це либијски огранак Ал Каиде дочепао ракета на мобилним лансерима и склонио их на сигурно, а затим кад дође време бојеве главе од конвенционалних претворио у биолошке или хемијске, а затим из земље у хаосу испаљивао ракете по региону изазаивајући не разарања већ више панику и страх.
Срећна околност била је та да се тај сценарио није никада ни догодио.Реченица која се често у западним круговима може чути за СКАД јесте да је то одавно застарела ракета, па је често зову „старица која одлично гризе“.
Либија је иначе после Ирака била једна од земаља која је поседовала највећи број ракета типа СКАД. Споразум који је Гадафи закључио са Совјетским Савезом 1974. предвиђао је набавку 72 лансирна возила 9П117 и око 300 ракета Р-17 у верзији Скад Б. За време Ирачко-иранског рата 1980-1988 посебно у време такозваног „Рата градова“ Триполи је био један од већих снабдевача Ирана овим балистичким ракетама, док Совјетски Савеy није зауставио читаву причу око испоруке скадова.
У периоду од 1992 па до 2003. Либија је покушавала да развије сопсотвени ракетни програм на бази ракета СКАД-Б у сарадњи са Северном Корејом, али је програм потпуно прекинут 2004. када су према Либији укинуте биле међународне санкције пошто су испоручили двојицу бомбаша осумњичених за експлозију Боинга 747 над шкотским местом Локерби, као и одрицањем од развоја оружја за масовно уништавање после пада Садама Хусеина с власти.
Гадафи је борбено употребио само једанпут Скадове и то 1986. дан после америчког напада на Триполи и Бенгази, као освета због подметнуте бомбе у дискотеци з Западном Берлину у којој су се окупљали амерички војници. На базе шесте флоте на италијанском острву Лапедуза (данас познатао као пријемни центар за мигранте који долазе преко Медитерана са севера Африке), лансирана су била два пројектила Р-17Е (СКАД Б) која су пала у море пред само острво. Ракете нису направиле никакву материјалну штету.
До Гадафијеве смрти Либија је располагала са 80 лансера и 400 ракета, које су биле разврстане у шест батаљона. Та цифра у литератури се појављује 1997, али и 2009. године. Колико је засита лансера преживело НАТО бомбардовање, а касније и тренутни грађански рат није познато, као и тачан број ракета и у каквом су оне стању. Да ли ће маршал Халифа Хафтар лансирати ракете на Триполи као последњи адут одбране остаје да се види.
Да ли ће Хафтарови скадови изазвати Турску реакцију, па ће се у Либији ускоро наћи и сложени ракетни системи као С-400 у намери да заустави маршал Халифа да изведе ракетни напад на Триполи са намером да у море помете ГНА, Турску војску и сријске плаћенике. Да ли ће Ердоган гледати благонаклоно или ће уследити оштра рекација?
Кратка историја ракета СКАД
За ову балистичку ракету земља-земља често кажу да је клон немачке прве ракете В-2 ( Фау 2), али околности настанка доста су заплетени. На рушевинама трећег рајха Сергеј Коровљев добио је задатак да окупи са својом екипом немачке ракетне стручњаке, као и немачку напредну технику као би формирао војни и свмирски ракетни програм СССР-а. Успех се исплатио после неколико година када је на ракетном полигону Капустин Јар лансирана (1948) године прва балистичка ракета Р-1, која је уведена у употребу. Ракета је имала велики број мана честе екплозије на лансирној рампи, затим одступања 7 до 17 км од циља што је било катастрофално. Развој је окренут новој ракети Р-2, која је имала већи домет, али и стални проблем са горивом. Развој ракете типа СКАД почео се рађати у посебним бироима, као што је ОКБ-1, који је водио Кировљев, као и ОКБ-2 Исајевог био задужен за мотор.
Ова два бироа 1954 године створили су ракету Р-11М. Ангажовање Коровљева на пројекту « Спутњик» произодњу ракета Р-11М премештена је у „Погон 385“ у градићу Златоуст, где је рад на скаду наставио млади инжењер Виктор Макејев.
Ракета Р-11М први пут приказана је на паради у част Октобарске револуције 1957 године на Црвеном тргу у Москви. Тада ракета није још увек имала званичан назив, што је излуђивало западне обавештајце. Појавила се у јавности ознака Т-7А и нико није знао шта то значи, па је на крају амерички директорат за оружје, извиђачку и свемирску технологију увео именовања совјетских ракета по алфа нумеричком правилу и ракета је добила назив СС-1б ( сурфаце-то-сурфаце миссиле/ракета земља-земља), а назив се односио на целокупан систем, не смао на ракету. Почетна ознака за балистичке ракете је било слово С зато је систем добо назив СКАД ( у преводу прскалица). Сабирањем идеја донета је коначна одлука да систем добије назив СС-1б Скад.
Скад је познат пре свега као копнена ракета, али мало ко зна, дс је скад био и ракета намењена за подморнице. Совјетска морнарица скадове је уградила на дизел електричне подморнице класе „Зулу“.
Било је уграђено пар ракета, али је све то било далеко од позитивних резултата, пре свега велико одступање ракете од чак 8 километара од циља. Осим непрецизности подморница наоружана скадовима морала је држати једнак курс и дубину пред испаљењем ракете најмње два сата интервал лансирања између две ракете износио је 5 минута. Совјети су изградили 77 лансера Р-11ФМ ( СС-Н-1Б Скад), који није био успешан,али је био прекретница у увођењу нових и савременијих морнаричких верзија балистичких пројектила.
Никита донео славу СКАД-у
Звездани тренутак ракете уследио је појавом Никите Сергејевича Хрушчова, некадашњег заваривача, комесара у Стаљинградској бици, који је после смрти наследио Стаљина и одлучио да промени свет са ознаком Нуклеарни (руски једерњи). Хрушчов је имао замисао да целокупна „Краснаја армија“ постане опремљена ракетама и да користи нуклеарно оружје, а СКАД је посатао водиља ове замисли заваривача из Украјине, а кичма ракетно нуклеарне подршке постао је управо ракета СКАД.
Донет је декрет да се ракетне бригаде преформирају у стратешке ракетне јединице ,а јединице опремљене са Р-11М преимноване у оперативно тактичке бригаде под командом копнене војске. Свака бригада опремљена са Р-11М добила је девет лансирних возила, 200 камиона и 1200 војника. До распада Варшавског пакта било је оперативно пет бригада уз саму границу са НАТО пактом, а у Источну Немачку сигле су 1962. године и то модел 8К14 скад Б. Потреба за модернизацијом натерала је совјете да крену у модернизацију ракете Р-11М.
У складу са прокламованом политиком ова ракета је добила нуклеарну бојеву главу и променила ознаку из Р-11МУ у Р-17. Лансери скадова били су гусеничари 8У218ТЕЛ, чију производњу зауставља Хрушчов јер се укида произодња класичних тенкова. Оштре вибрације које су деловале на ланисрање и електронику утицало је да се крене у развој новог возила. Пројектни биро „Титан“ у Волвограду заменио је гусеничаре новим возилом МАЗ-543 8×8.
Овај теретњак огледао се у једноставнијој вожњи, мањи су били тршкови, али и мања проходност по беспућима руских тајги и тундри. Возило је у производњу ушло 1967. и у комбинацији Р-17 добио нову ознаку система 9К72 Елбрус. Возило је касније добило логистичког брата са претоварном рампом.
На ракети је замењен оксидант па је домет повећан на чак 300 километара са систме је добио ознаку 9К72 Е. Биро Макејев развио је ракету домета 600 километара која је испитана на полигону Капустин Јар. Назив ракете је дат као СКАД Ц.
Амерички извори процењују да је било произведено око 10.000 тих ракета , од којих је остало у употреби још неки 5.000-6.000 ракета. Лансирних возила 9П117 израђено је 661.
Бојеве главе скадова
Иако је скад био балистичка ракета, која је носила нуклеарну бојеву главу, оне према неком правилу нису никада скалдиштене заједно. Увек су неке бојеве главе биле на редовном техничком прегледу, посебно јединице у додиру са НАТО, а ремонт се вршио у ракетно техничким базама, које су се у случају рата претварале у мобилне.
Скад Б 9К72 упоребљавао је стандардну бојеву главу, нуклеарну бојеву главу 8К11М од 5 до 80 килотона. Све бојеве главе за скадове развио је научно истраживачки институт за физикалну технологију у Каслију код Чељабинска.
Три су типа класичних,али високо експлозивних бојевих глава 8Ф44 намењених за Р-17Е за извозне моделе Скада домета 300 км, брзином од 1,4 км/с. Таква ракета знала је направити кратер дубине до 4 метра, а ширине 12 метара. Други тип бојеве главе је 8Ф44Г Туман-3 класична хемијска бојева глава, носач нервног гаса ВX, која са упаљачем може активирати агенс и уз помоћ ветра контаманирати простор дужине 4 километра и ширине 600 метара.Трећа је касетна бојева глава 8Ф44К, коју чине 42 високо фрагментирана експлозивна тела калибра 122 мм.
Прочитајте ОВДЕ о модернизацији тенка М-84!
Извор: vojnopolitickaosmatracnica.wordpess. com
