Најновије

17 ГОДИНА ОД БОМБАРДОВАЊА РТС: Молио ме је да му исечем ноге, од тада мрзим све америчко

БЕОГРАД - На дан када се навршава тачно 17 година од НАТО бомбардовања зграде РТС-а, преносе се исечци из дневника Мирослава Млинара, који се те кобне ноћи случајно затекао у згради РТС-а и од сигурне смрти спасао на десетине запослених задобивши притом тешке повреде.

Уништена опрема РТС-а у НАТО бомбардовању (Фото: Јутјуб)

Своје белешке из болничке собе, у којој је провео 31 дан, а у којима је до најситнијих детаља описао све страхоте које је преживео и видео те ноћи, писао је верујући да неће преживети, а желећи да његова деца знају ко им је био отац. Текст се преноси дословно, без било каквих корекција:

11. 5. 1999. Сирене су огласиле престанак ваздушне опасности у 6.21. Докторка Сања Радовановић јутрос ме је обавестила о томе да нису дозволили представницима аустралијске амбасаде да ме посете у болници јер је за то је потребна сагласност наше владе, а пошто се и Аустралија третира као саучесник у агресији на нашу земљу, сагласност готово сигурно неће ни да добију“. Умало да заборавим. Данас немој ништа да једеш, идеш на операцију! Буди спреман око...” Не могу да верујем, надам се да ће данас бити струје и да овај трећи покушај моје операције неће завршити отказивањем као два претходна. Убија ме ова неизвесност и припреме за нешто што се на крају ипак не догоди. „Ако ни данас не буде операције, има да побегнем…“

Ђорђе, мој цимер у соби, целу ноћ је имао болове и јак кашаљ. Има туберкулозу. Искашљава крв, овде је већ два и по месеца, иначе је из једног села у близини Ваљева. Некада је радио у фабрици ‚Крушик‘, фабрици коју непријатељски авиони гађају готово свакога дана. Фабрика је некада производила ракетне системе и муницију, више готово да и не постоји, мада су је непријатељски авиони гађали и прошлу ноћ. Више ствар навике него нека конкретна корист, али пошто је то један од ретких ‚војних циљева‘, свако ново ракетирање за непријатеља је вероватно велики успех.

Најнепријатнији осећај у животу! Претпостављам да сам жив... Овако сам замишљао мучење у нацистичким логорима. У операциону салу ушао сам у 12.03, а изашао у 1.15.

Граничи са невероватним начином на који ми је извршена интервенција. Ињекција у грло (гркљан!), као нека врста локалне анестезије. Затим, почетак краја или крај почетка, улазак са оптичким сондама кроз ноздрве у плућна крила (Видео-игрице за лудаке!). Осећао сам сваки покрет, а што сам се више напрезао и гушио, омогућавао сам моме „џелату“ да са својим сондама продре до крајњих делова мојих плућних канала и да покуша што боље да их очисти.

Као да је на хиљаде бубашваба јурило кроз моје грло, ноздрве, руке, ноге, мозак, а пошто им све то није било довољно, скупљаше се на мојим плућним крилима и гризући и откидајући комад по комад, час са леве, час са десне стране. Бљувао сам крв на све стране, кроз уста, нос... Ужас! Гушио сам се и повраћао. Очи су напросто хтеле да ми искоче... Цела вечност. Ех, само да нисам био везан. Од силнога напрезања и константног бола нисам могао чак ни да се онесвестим, иако сам молио бога да ми се то догоди. Мој земљак, Др Мандарић, начелник Института за плућне болести, мушки се презнојио. Онако испрскан крвљу, личио ми је више на касапина који је голим рукама исчупао гркљан неком младом телету него на врхунскога хирурга. Теши ме и храбри, грозна је ово и мучна рутина чак и за њега.

Жали се како у овим тренуцима немају у болници готово никакве услове за рад, дотрајале и застареле инструменте, мањак људи, готово ниједан анестетик, лошу храну... Али рече и да ће једнога дана бити боље. Личио ми је у томе тренутку на некога ко је у мени видео богатог гастарбајтера, па ми је реда ради одреферисао већ и врапцима знану песму.

„... Треба нам ово... Треба нам то... Нема овога... Да ли постоји неки начин да нам набавите... Ви нама можете набавити... Требало би и нешто...“
„Ипак, рат је, земљаче мој, а ви тамо у тој твојој Аустралији имате, а ми...”

У тренутку док су ме враћали у собу, проломио се онај језиви звук сирене, која је по ко зна који пут означавала почетак непосредне ваздушне опасности. Сирена још није ни стала, а злослутни звук авиона у бришућем лету наговештава да сам се из „раја“ вратио у паклену стварност. Онако раскрвављеног носа и готова на пола свести, стављају ме у кревет. Детонације: прва, друга, трећа, четврта, укупно осам, негде веома близу. Прва ме је готово избацила из кревета. Али све им је узалуд, нити сам ја био у стању да бежим, а нити сам у томе тренутку о тако нечему и размишљао. Поново четири детонације, нешто даље... Мој друг Ђорђе гледа ме пренеражен од страха (сутра га чека слична справа за мучење), покушава да ме утеши тешећи самог себе.

„... јебем ти живот и онога ко ми га даде, ти си преживео, а ја сутра има да испустим душу ову јадну. Ја сам ти, брале, кукавица над кукавицама, аууууууууу!

Јебем ти живот, шта ме не убију овога трена, ауууууу! Ђорђе, Ђорђе, црни сине, аууууууу!“.

Гледао сам га кроз полузатворене очи. Он јадан, кост и кожа, блед, без готово капи крви, зарастао у густу црну браду. (Не сме да се брије јер на врату испод левога ува има огромну израслину, „жлезду“, која му константно крвари)

Ђорђе управо прима ињекцију против болова, а да иронија буде већа, иста особа која је пре 21 годину седела са мном у школској клупи овог тренутка олакшава муке моме другу Ђорђу.

Сестра Гордана Грубић била је у основној школи за главу крупнија од најкрупнијег дечака међу нама. Било је поприлично храбро и рискантно замерити јој се. Никада је не бих препознао, осим по једној „ситници“.

Имала је тежу руку него буковачки камен!

Иначе рођена је у околини Бенковца, тачније у једном малом далматинском селу, у којем осим камена није успевала нити једна друга „егзотична биљка“. Али на моју „срећу“, од досадашњих 63 убода, што у вену, што у мишић (дупе), она ме убоде само четири пута, али како ствари стоје, имаће вероватно још понеку прилику. На слободан кревет између мене и Ђорђа довели су једнога старца, старог седамдесетак година, на први поглед тежак случај. Нисам ништа јео од прошле ноћи. Сестре су донеле вечеру око 19.15. Грешком су и на мој сто оставиле једну порцију. Недокуван лист купуса и парче хлеба. Када сам мало изближе погледао онај лист купуса (фатаморгана!), био је идентичан ономе од пре четири дана!? Само да бих задовољио своју сујету, тачније интуицију, засекао сам на петељци врхом ножа мали крстић (вероватно у нади да ћу га за који дан поново добити назад). Храна је, како мој доктор рече, лоша, у ствари готово да је и нема, а оно чега има врти се укруг и по неколико дана док не наиђе на некога ко је „гладан“. Медицинско особље не добија чак ни то, мада дежурају по 24 сата.

У Ургентном центру, тачније на одељењу интензивне неге, или још тачније на најтежем одељењу Клиничког центра, „злогласном шоку Б“, тренутно се налазе шесторица кинеских дипломата повређених приликом зликовачког бомбардовања зграде кинеске амбасаде. Данас их је посетио глумац Бата Живојиновић, народни посланик, за њих најпопуларнији јунак једног од најгледанијих филмова у Кини „Валтер брани Сарајево“. (Само од почетка агресије на СР Југославију, на кинеској телевизији приказан је 18 пута). Један од њих задобио је тешке повреде очију, па му је тешко пало што јунака није могао видети, али је, за разлику од осталих, који су у знак сећања на овај догађај добили аутограме Бате Животиње, он једини добио и аутограм и пољубац у чело.“Љуби га Бата у...!“

Како ми рече начелник Ургентног центра др Влада Ђукић, један од њих лежи у истом оном кревету у којем сам лежао и ја приликом мог боравка на том одељењу (кревет бр.1 - шок Б). Доктора Ђукића упознао сам оне злокобне ноћи 23. априла, када је предводећи хируршки тим КБЦ-а међу првима стигао да из рушевина зграде Радио-телевизије Србије (РТС) вади тешко настрадале и повређене раднике, објекта који су малоумни зликовци означили као „војни објекат високе важности“.

У том тренутку, заједно са спасилачком екипом, улагао сам надљудске напоре да испод две армиранобетонске плоче ослободимо ноге једнога од тешко настрадалих радника РТС-а.

Време је пролазило страховитом брзином. Леђима сам се подвукао испод унесрећеног и потпуно беспомоћног човека и успео да га пажљиво подигнем у полухоризонтални положај. Чекајући помоћ, својим телом ослушкивао сам откуцаје његовог срца. Било је то велико и снажно срце, срце које је само неколико минута пре тога куцало у човеку који је на свом радном месту, седећи на столици која је још стајала смрскана испод његовога тела, припремао свој последњи извештај о убицама којима је откуцај његовога срца био само најјачи локатор, кога треба заувек утишати. Низ врат и лице осетио сам сливање његове вреле крви, готово да сам имао осећај да смо до те мере спојени, да сам могао осетити да његова врела крв улази у моје тело и меша се са мојом. Положај у коме сам се налазио дозвољавао ми је да видим само мали део простора десно и лево од својих ногу. Полако сам померио десну ногу, приметивши да стојим на нечијој руци, откинутој нешто испод рамена.

Недостајали су палац и кажипрст... Сасвим јасно сам могао приметити како се три преостала прста полако померају, на начин као да на невидљивој тастатури покушавају да откуцају преостали део текста. Нешто даље, покрај нечега што је било налик сталку за камеру, вириле су нечије откинуте ноге. По левој ципели закључио сам да је у питању мушкарац. Након тога сам крајичком ока почео да претражујем простор са своје леве стране. Свега два метра од мене висило је још једно обезглављено тело. Мушкарац у тамноплавом комбинезону. Приметио сам сат на његовој руци и пожелео да видим колико је сати. Нисам успео, мада када сам мало боље размислио, ни сам нисам знао зашто ми је баш то пало на памет тог тренутка. Можда због тога што сам желео трајно да избришем ту слику, слику његовог обезглављеног тела, јер сам знао да ћу, ако не будем гледао у његов сат, моћи да наставим да тражим његову главу, а то нисам желео. У том тренутку, зачуо сам продоран мушки глас:

“Бежите сви! Бежите! Авиони долазе да овере зграду! Бежите! Бежите у парк! Људи, бежите! Авионииииии!“.

На све стране је завладала паника, ломљава, бег и након тога апсолутна тишина. Из даљине је допирао злокобни и језиви звук небеског убице. На тренутак сам помислио да је ситуација у којој се налазим равна самоубиству и да је веома глуп начин на који ћу да погинем. Звук убице постајао је све ближи и јачи. Тренутак је постао вечност, а вечност агонија.

Шта да радим? Пожелео сам да му макар на тренутак престане куцати срце, али је оно као за инат лупало све јаче и јаче. И онда глас! Глас срца! Глас душе...

„Бежи, сине... Бежи... Бежи...“

Рукавом сам обрисао хладан зној са чела, језиком прешао преко сувих усана пуних прашине, полако затворио очи и снагом подсвести блокирао свој слух. Кроз главу ми је брзином светлости пролетела само једна мисао:

„Не могу сада да га оставим и побегнем. Не могу од срамоте.“
Не могу... НЕЋУ”.

Стиснуао сам шаке, укопао се ногама још јаче испод његовог тела и чекао смрт...

Ни сам не знам колико након тога, уместо смрти, на свом рамену осетио сам руку ватрогасца. Подвукао се испод несрећника и наместио своје раме да би преузео део тежине.

„Добро је, само је прелетео! Одмори се мало...“

Из мрака су почели да прилазе и остали ватрогасци, припадници Цивилне заштите, преживели радници РТС-а, станари околних зграда...Требало је прво да ослободимо тело од комада арматуре, која се попут челичних змија обавијала око унесрећеног човека. Док су једни великим клештима и моторним брусилицама кидали комаде арматуре, други су наизменично на рукама и леђима држали овога несрећника, спречавајући на тај начин да се угуши. И сам бог је сведок да смо учинили апсолутно све што је било у нашој моћи, али тоне и тоне бетона чврсто су притискале већи ионако смрскане ноге. Уз све то, изузетно тешке повреде главе, грудног коша, откинута шака десне руке, велики губитак крви и у зао час избијање пожара изнад наших глава, зауставили су наша настојања.

„Молим те, ти остани да нам асистираш“, окренуо сам се и угледао човека у зеленом хируршком мантилу, био је то Влада.

Био сам потпуно свестан онога што следи, затражио сам од једног ватрогасца да донесе мање мердевине како бисмо на њих полегли тело.

„Држи га чврсто за руке и кажи када си спреман!“

Нисам морао да држим ја њега, држао је он мене. Готово надљудском снагом је левом руком ухватио моју мишицу, погледао ме директно у очи и кроз полузатворена уста тихим и потпуно сабраним гласом изговорио:

„Сеци, сине, сеци као да су душманске... Сеци!”.

Још једном сам погледао несрећника у полуразмрскано лице и влажном, у блато и крв претвореном крпом покушао да му обришем очи и исцедим у његова уста макар једну једину кап. Да сам макар знао како му је име или можда надимак... Да сам знао било шта што сам могао да му кажем у том тренутку, да сам знао имена његове деце, његових унучића, да сам знао...

„Држи се, ћале! Држи се и гледај у моје очи...“

Након тога сам погледао у Владу и рекао одлучно:

„Може.“

То „може“ као да је у делићу секунда у мени пробудило оно што до тога тренутка никада нисам осетио на тај начин.

То „може“ у мени је пробудило мржњу која ће у мени остати до краја живота. Мржњу према Америци и свему ономе што је америчко.

„Мрррррррзиммммм вааааааас, пичке америчке, мрзим вас, убице, мрзим вас, зликовци!“.

Ампутација је трајала кратко, бетонске плоче већ су обавиле највећи део посла. Сада је на реду била десна нога.

„Колега, мораћете асистирати и мени“, и ово се несумљиво односило на мене, јер сам на рамену осетио додир особе која ми се обраћала.

Али... Тај глас. Тај глас... Љутито сам се окренуо према човеку који се налазио иза мојих леђа. „Нисам ја теби никакав колега!“.

„Мрзим ово што радим, али у овом тренутку нема другог начина, ноге не можемо, али бар да му спасемо живот!“.

„Почни већ једном, који курац гледаш у мене?!” У том тренутку бесно сам га погледао у лице, дајући му на знање да крене. „Еј, Слобо, па то си ти, па јеб…!“

„Мирославе?!“

„Извини, докторе, нисам те препознао!“

„Па човече откуд ти овде?!“

Откуда ја, и сам сам се питао, али времена није било, морали смо у најкраћем временском року да ампутитамо и другу ногу.

„Може ли?“

„Може, стари мој друже!“

Гледајући доктора Слободана Ивановића како рутински обавља свој део посла, кроз главу су ми брзином светлости пролазиле слике од пре девет година, када је Слоба као хирург добровољац боравио на бенковачком делу ратишта. Остао је потпуно исти, онај стари мртвохладни „Доктор Младен“. Само, том приликом је спасавао моје ноге, извадивши из њих 32 шрапнела од противтенковске мине, а овом приликом покушава да спасе живот човеку коме мора да одсече и другу ногу. Чврсто сам држао несрећника коме ни име нисам знао. Али оном полуздравом руком држао је и он мене, као да ми је стављао на знање да моја снага није ништа већа од његове.

Слоба је завршио, али његова рука и даље је чврсто стискала моју мишицу. Морао сам да употребим обе руке да се „ослободим“ овога, за њега можда и последњег стиска. Амбулантна кола полако су замицала иза Цркве Светога Марка, а ја сам се вратио на рушевине, извлачећи преостале жртве. Нисам ни слутио да ће још тога јутра др Влада постати и мој доктор, а др Слоба један од мојих првих посетилаца у „злогласном шоку Б“. (Када дођеш до Владе, доћи ћеш и до Слобе). Тај назив, „шок Б“, добио је због броја оних несрећника који су за сва времена у њему оставили свој живот. (За шест проведених дана у „шоку Б“, број преживелих у односу на умрле био је убедљиво на страни ових других)

Специјалним авионом рањене кинески дипломате данас ће бити пребачени у Кину. Због високе тензије око овог догађаја НАТО зликовци су на неколико сати обуставили ваздушне нападе. Звучи као црни хумор, али би било добро да је „неко“ дошао на идеју да свакога дана отпремају по једног.(Шест дана, “шест Кинеза“, пута по 5-6 сати и скупио би се један миран дан). Сирене за почетак ваздушне опасности у 21.04 . Пошто се не осећам добро, вечерас не излазим на терасу. Све кревете померају даље од прозора због опасности од распрскавања стакла, а ја инсистирам управо на томе да мој кревет приближе прозору. Не очекујем да ће се ноћас десити нешто „интересантно“. Вечерас баш и немам вољу да себи задајем број авиона које морам да видим пре него што одем у кревет. Кревет је ту, али пошто су ми од данашњег напрезања (умирања), готово попуцали очни капилари, све гледам кроз полумаглу и углавном дупло. (Вероватно статистички подаци не би били 100 одсто тачни, а ја не желим да грешим душу ни према зликовцима, па да у свој дневник упишем погрешан број њихових небеских убица). Иначе, због свог хуманог дела, Мирослав, који је и амбасадор хуманости, постао је 2008. власник почасног српског пасоша са бројем један. Тренутно се бави приватним бизнисом, потпредседник је Женског фудбалског клуба Црвена звезда, а 2014. године одликован је за храброст због учешћа у спасавању тешко настрадалих становника Обреновца у мајским поплавама. Мирослав је и један од оснивача Српске демократске странке, са којом је учествовао на првим вишестраначким изборима у Хрватској, након чега је ушао у градски парламент Бенковца, а свој статус замрзнуо када је кренуо у одбрану Српске Крајине, после чега је емигрирао у Аустралију. Извор: Ало

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА