Правда

Пише: Љубан Каран Чим је схватио о чему се ради, преко ноћи је променио фундаменталне ставове, јер не додворава се тако само хрватском народу, који је већински проусташки опредељен, него и Западу, који то свесно и смишљено толерише. Схватио је зашто је изгубио власт у Хрватској и који је то начин да је поново освоји – да буде већи усташа и од оних најокорелијих – Главаша, Мерчепа, Шушка, Штедула, Мештровића, Пшеничника и остале усташке живе и мртве елите. Нисмо само ми у Србији згранути Милановићевом трансформацијом, још више од нас изненађене су саме усташе. Безобразно и дрско, као да је рођени усташа, узео им је из руку најјаче предизборне аргументе и приказао их као своје. Усташки покрет се и љути и ликује у исто време – јесте изгубио неке важне изборне адуте, али то има и своју добру страну – у Хрватској више немају противника, а на Западу га никад нису ни имали. Ћутање Запада је део плана распиривања сукоба. Отвара се фантастична и невероватна шанса века која се не сме пропустити – да се оствари трећи и последњи стратешки циљ усташког покрета – Хрватска у границама бивше НДХ. Ако не одједном, а онда по фазама. Све је сада окренуто у том правцу и основне теме су „трбух Босне“ и угрожени Хрвати у БиХ који се неће оставити на цедилу. Није се Милановић тек тако и тек сад присетио деде усташе. Одувек је био располућен – Милановић у јавности и Милановић у души. Невероватно је, али истинито: у Хрватској је усташки набој толико ескалирао да увек екстремни „бранитељи“ сада смирују и опомињу политичаре да спусте лопту кад је Србија у питању. Сада усташе и екстремисти упозоравају на опасност од суперекстремизма Милановића и у својим упозорењима дошли су дотле да га хитно треба смирити и обуздати – малтене везати. Велике су наше српске заблуде о СДП у Хрватској, и то од самог оснивања ове странке па до данас. Приликом њеног оснивања, пројугословенски корпус је умислио да је то пројугословенска странка и да би јој требало пружити максималну подршку. Како то извести, било је основно питање, јер Хрвати су били издељени. Основни адут да усташе не дођу на власт у Хрватској били су Срби из Хрватске, јер се претпостављало да ће, уз Хрвате антифашисте, обезбедити већину. Није се тако догодило јер профашистички Хрвати представљају велику већину у Хрватској. У тим кризним временима Србима из Хрватске све је било јасно у самом почетку, јер они, на основу породичних предања, непогрешиво препознају усташку опасност. Свакоме је неко близак завршио у Јасеновцу током Другог светског рата. Једина узданица била им је ЈНА и њој су до краја веровали. Ми, тадашњи официри ЈНА, добили смо инструкцију да их наговоримо да не гласају за своје српске странке, које су тада биле у оснивању, него за Ивицу Рачана и Савез комуниста Хрватске, који је касније (1992) променио име у СДП, јер се погрешно закључивало да је то ипак пројугословенска странка. Била је то катастрофална заблуда. Требало је знати да ни тадашњи хрватски комунисти нису били за Југославију и да су напустили 14. конгрес СКЈ са циљем одвајања Хрватске из Југославије, чему су тежиле и усташе. Ни мени, као тадашњм официру ЈНА и КОС, данас није савест мирна иако је то био званични став и директива војног врха – да утичемо на српски корпус. Мени и мојим колегама официрима џепове су поцепале месингане петокраке које смо делили српском народу док смо их убеђивали да гласаају за Рачана, а не за своје српске странке. Масовно су нас послушали, и СДП (СКХ) је имао пуну подршку српског народа у Хрватској од свог оснивања до данас. Да ли је раполућени Милановић све то заборавио? Наравно да није, јер и сада, у јеку увредљивих антисрпских изјава, он каже да, од десет Срба у Хрватској који изађу на изборе, осам гласа за њега. Он и сада, након свега што је изрекао и урадио очекује да ће Срби и даље гласати за њега. Наравно да то тако неће бити, јер маске су пале. Сад Срби добро знају зашто се етничко чишћење истом жестином наставило у Хрватској и за време његове владавине. Милановић није оно за шта се деценијама представљао. Он је мрзео Србе иако су гласали за њега и мислио о њима све оно што данас говори. Он је једноставно оно што му је био и деда. Некад су му српски гласови били важни, па је прикрио суштину своје личности, данас, након етничког чишћења, које је и сам проводио, српски гласови су постали безначајни за изборе у Хрватској и Милановић је показао своје право лице. Рачан је био премијер Хрватске од 2000. до 2003. године а Милановић од 2011. до 2016, али за време њихових мандата није се ништа променило за Србе у позитивном смеру. Исељавање се наставило а повратак протераних није омогућен. Тако се може рећи да је Милановић учествовао у етничком чишћењу свог бирачког тела из Хрватске, а сад се чуди зашто је изгубио власт. Да је био искрено опредељен за ставове своје странке, многи Срби би остали у Хрватској као његова гласачка машина. Данас је јасно да су њему за време његовог мандата били важнији ставови усташког покрета, о којима данас отворено говори јер их је спроводио перфидно и тајно по ко зна чијим инструкцијама. Време је да се упитамо коме смо ми то веровали. Милановић је постдипломске студије завршио је у Бриселу. Три и по године био је члан хрватске мисије при ЕУ и НАТО. Био је помоћник министра иностраних послова Тонина Пицуле задужен за међународне организације и преговоре са НАТО. Он је прави наследник Ивице Рачана од 2007. године, јер је Жељка Антуновић Рачана наследила врло кратко као вршилац дужности председника СДП. Милановићеве везе са Западом и НАТО јаче су него већине водећих ХДЗ-оваца. Тако није далеко од памети могућност да су га на место шефа ове партије смишљено и плански довеле западне обевештајне службе. Не би требало заборавити да је Милановића на посао у Министарству иностраних послова Хрватске својевремено примио лично Иво Сандер, бивши председник ХДЗ. Зоран Милановић је живи пример да термин „црвене усташе“ није празна прича и да је та структура политичара имала значајан утицај на Хрватску историју, па и на садашњу поразну стварност. Краљевину Југославију нису рушиле само усташе него усташе удружене са КП Хрватске уз подшку Коминтерне. Као доказ ове тврдње, бивши управник КП дома Сремска Митровица Тривун Ивковић у јавност је изнео документ који су потписали усташки главешина Миле Будак и један од вођа Комунистичке партије Моша Пијаде, док су били затвореници у том затвору. Документ говори о сарадњи и помагању ова два покрета на рушењу Југославије. Зато не чуди што је слична сарадња два покрета успостављена 1990. године у Торонту јер је значајан део левице чинило лево крило ХДЗ. Оно што треба да забрине државни врх Србије јесте чињеница да неке тако важне ствари за српски корпус нисмо успели да сазнамо на време. Значи, наш обавештајни и дипломатски апарат није урадио свој посао не само тренутно него деценијама уназад. О стварном расположењу Милановића и његовог деде сазнали смо из хрватских медија и Милановића лично. Док Срби имају право да се изненађују понашањем и увредама Зорана Милановића, Милорад Пуповац, председник Српског народног вијећа (СНВ) и подпредседник Самосталне демократске српске странке (СДСС) – нема то право. Он је од оснивања СНВ у чврстој вези са СДП, па тако и близак сарадник са Милановићем. Нема оправдања ако неке ствари није схватио на време. Чак и сад, кад се Милановић потпуно разоткрио и када га сви противници фашизма жестоко критикују, Пуповац то чини веома умерено, као да очекује да се њихова овако траљава и по Србе погубна веза настави. Тако нас Пуповац доводи у незгодну ситуацију да и њега преиспитујемо, што у овом тренутку само може да шкоди Србима из Хрватске. Морамо се питати да ли је могуће да и након свега Пуповац гласове три српска представника у Сабору уступи Милановићу и после предстојећих избора. Ако би то учинио, то би било равно издаји српског народа и зато је Пуповац забринут, уплашен и неодлучан. Зашто би иначе било тајна шта су то Пуповац и Милановић разговарали телефоном ако већ ништа није тајна што је Милановић у последњих годину дана изговорио. Зашто Пуповац мудрује са дистанце, из Београда, и зашто не оде да се погледа у очи са својим дугогодишњим сарадником уместо да води тајне разговоре телефоном. Ако је њихов разговор тајна, да ли су то онда разговори или неки нови преговори са Милановићем. Има много питања на која б Пуповац требало да одговори. Једноставно речено – дошло је време за преиспитивање политике српске мањине у Хрватској коју је креирао искључиво Пуповац. Пуповац никад није био аутентични представник Срба у Хрватској. Он је био представник малог броја Срба који су били лојални сваком режиму, макар он био и проусташки. Био је представник и заговорник пуког српског преживљавња у Хрватској и као такав прихваћен од хрватских званичника нове независне Хрватске. Аутентични предсатвници Срба, који су први схватили и пружили оружани отпор проусташкој хрватској власти или су побијени, или протерени са српским народом, или ухапшени и суђени у Хагу. Пуповац је својевремено подржао оснивање независне Хрватске и као такав прихаћен је и од Хрвата, и од међународне заједнице, и од тадашњих српских власти. Од новостворене српске мањине у Хрватској и од протераних Срба никад није прихваћен искрено – једноставно им је наметнут. Зато никад није имао своју странку него се шверцовао уз др Војислава Станимировића (аутентичног представника јер је учествовао у оружаном отпору) у СДСС из Вуковара, најјачој српској странци у Хрватској, где је потпредседник. Поменућу само нека питања на које би Милорад Пуповац, као најупечатљивији представник српског народа у Хрватској, требало да одговори. На пример, СНВ сваке године на Божићном пријему додељује следеће награде (повеље и медаље): - Награду „Светозар Прибићевић“ за допринос унапређењу односа између Хрвата и Срба; - Награду „Никола Тесла“ за допринос развоју српске заједнице у Хрватској; - Награду „Гојко Николиш“ за афирмацију антифашизма; - Награду „Диана Будисављевић“ за преданост и хуманост. Додела ових награда и признања за допринос српском народу у Хрватској веома је спорна, јер су је добили неки који су заслужни за српска страдања. На пример, награду за допринос унапређењу односа Хрвата и Срба добили су 2011. године Весна Шкаре Ожболт и Иван Вркић. Награду за борбу против фашизма добили су 2010. Славко Голдштајн; 2012. Јосип Бољковац; 2013. Стјепан Месић. Иван Вркић је, као политичар ХДЗ, био задужен за мирну реинтеграцију Славоније, Барање и Западног Срема у Хрватску. Он је дао гаранције у име Хрватске да ће Срби на том подручју имати сва права зато што су ову територију добили на поклон и на образ да ће са Србима поступати коректно. Зато је овај човек један од најзаслужнијих за све што се Србима данас тамо догађа, где су им погажена сва права која је гарантовао. Да ли је зато добио признање? И Весна Шкаре-Ожболт има велике заслуге у мирном преузимању, како они то кажу, „хрватског Подунавља“ и тако је стекла популарност у Хрватској. Дакле, и она има заслуге за Србе из Хрватске колико и Вркић. Хрватки историчар јеврејског порекла Славко Голдштајн познат је по својим радовима у којима је и десет пута смањио број усташких жртава у Јасеновцу. Он је у јавност изашао са „научно истраженом тезом“ и дао „најпрецизније податке“ да је у Јасеновцу убијено 83.767 људи? Тако је нанео непоправљиву штету српском страдању јер се као Јеврејин придружио минимизирању усташких злочина, врло слично као што то чине „усташки историчари“. Да ли је за то добио српско признање? Знају ли Милорад Пуповац и СНВ, а морали би знати, да је Јосип Бољковац, иако декларативно антифашиста, један од најзаслужнијих личности што су усташе дошле на власт у Хрватској. Он лично је наговорио Јосипа Перковића да сарађује са усташким покретом при рушењу Југославије и наоружавању Хрватске. Да ли је зато добио признање од српског народа у Хрватској? Стјепан Месић је гробар Југославије који је уз циничан осмех рекао: „Мој посао је завршен, Југославије више нема“. Тако је најзаслужнији за све патње и страдања српског народа у Хрватској. Да ли је СНВ знао шта ради када је оваквим људима давао признања за заслуге према Србима? Ако су то личности које су дале некакав допринос српском народу у Хрватској, онда смо добро и прошли. Рад СНВ није лак јер га финансира Влада Хрватске из буџета и присутне су честе претње завртањем славине због критике хрватског режима од српских представника у Сабору. Присутно је и стално ометање рада од тајних служби Хрватске, не само СНВ него и СДСС, најјаче српске странке. Хрватске тајне службе и јавно износе податке да су им Срби у Хрватској у тежишту рада као највећа опасност по Хрватску. Тако им је велики успех у раду када успеју да Србима наметну или тајно набаце представнике који су потпуно под њиховом контролом, као када је у питању Мирко Рашковић, за кога је дефинитивно утврђено да је шпијун СОА од грађанског рата до данас. Ометања и деструкције организовања српске мањине су свакодневни посао тајних служби Хрватске. Зашто нема адекватног одговора и осуде са српске стране и зашто се такве ствари не назову правим именом? Зашто се нису потрудили да открију шпијунажу и компромитују државне институције које то незаконито раде? И ту би Пуповац штошта требало да објасни. Како је могуће да му тако близак и вишедеценијски политички парнер Мирко Рашковић буде класичан шпијун, а да он то не примети? Како није приметио промену његовог имовног стања? Зашто је и лично са другим представницима СДСС инсистирао да се Мирко Рашковић врати из Београда у Книн и укључи у политички живот Срба на том подручју приликом мирне реинтеграције Славоније, Барање и Западног Срема у Хрватску? Зашто никад није објаснио шта се то стварно догодило са Мирком Рашковићем са становишта шпијунаже, него искључиво говори о једном од три мандата које је украо у корист ХДЗ или једноставно о свему ћути? Зашто није око тога поставио питање јер сагледавање политичких странака од тајних служби то свакако заслужује и није прихватљиво у демократском друштву, за какво се представља Хрватска? Да ли је и тада био благ само зато што је у то време још увек председник владе био његов коалициони парнер Зоран Милановић? Итд. Нема Србина из Хрватске који је изненађен усташизацијом Хрватске и нема га у Србији који није изненађен. У томе је суштина ствари. Срби из Хрватске су све то јасно видели још 1990. године, а очекивали су још много горе, што се данас и догађа, и зато су пружили оружани отпор јер другачије није могло. Срби у Србији праву истину никада нису знали, па ни разумели. Срби из Хрватске су осетили усташки програм, по коме они морају да буду уклоњени из Хрватске – или из земље или под земљу. Не разумевајући суштину, добар део Срба у Србији и данас криви протеране Србе што се нису договори са Хрватима и остали у својим кућама. Као да не знају како су прошли они који су остали плаћајући најпогубнију српску заблуду – ја никоме нисам ништа крив, мене нико неће дирати. Нема краја чуђењу српске јавности и српског политичког врха кад је у питању ћутање ЕУ у вези са отвореним манифестацијама и величањима усташтва у Хрватској, па тако и валичања фашизма, коме усташки покрет без дилеме припада. Колико до јуче српска влада је била убеђена да нека врста јавног оглашавања и упозорења Хрватској од стране ЕУ предстоји, само треба имати добре живце и сачекати. Сад је већ преовладала неверица и дилема – шта и како даље, јер ЕУ је слепа и глува према усташком фашизму, који Срби не могу да толеришу. Шта и како даље ако је усташки покрет у Хрватској за Запад прихватљива политичка опција. Српска влада одлучила је да не одговара на увреде и провокације из Хрватске, БиХ и са Косова и да се потпуно посвети започетом послу – привредном развоју. Таква порука је директно, преко дипоматског кора, послата у свет. Није лоше да свет види наш мирољубиви став и опредељење, али даљи развој догађаја на Балкану неће много зависити од нас. Зато је председник Владе Александар Вучић посебно забринут и каже да му је ово била најтежа седмица. Ако се већ Србија не може испровоцирати ни тешким увредама да предузме нешто што би се могло тумачити као повод за драстичне мере, господари рата и мира на Западу увек имају резервну варијанту – да се повод инсценира ако одлука да се крене у хаос заиста падне. Наравно да српска влада то зна и наравно да је због тога забринута, али у овом тренутку сматра да је још увек најбољи пут којим су кренули. Мало недостаје да се комплетна визија и стратешки план мењају. Колико год ситуација за Србију и српске грађане била неизвесна и тешка у наредном периоду, требало би да се сетимо да постоји један део нашег народа коме је у овом тренутку стотину пута теже него нама – Србима у Хрватској. Зато је Вучић примио представнике Срба из неких региона Хрватске (Западне Славоније, Кордуна, Горског Котара и Истре), који долазе да му објасне како је ситуација за Србе у Хрватској све тежа. Добра је то одлука да се разговара са народом директно, а не само са Милорадом Пуповцем, који са својим сарадницима не може да нађе право решење и донесе праве одлуке. Ако се деси да Зоран Милановић добије изборе у Хрватској и ако се Запад ипак одлучи за смиривање тензија, нећемо дуго чекати да га видимо у Србији. Рећи ће он да га нисмо разумели, да он то није тако мислио, да су га новинари погрешно цитирали и слично, а не би се требало чудити ако падне и неко извињење са његове стране. Нама одговара нормализација односа са Хрватском и са другима у региону, али никад више не смемо заборавити ко је Зоран Милановић. Тај човек више никад не сме добити нити један српски глас у Сабору и са њиме се не сме успостављати никакав договор нити коалиција. Он је део вишедеценијске преваре српског народа у Хрватској и зато му се не може веровати. И Пуповац би морао добро да зна да никава сарадња са овим подвојеним преварантом више не долази у обзир и да се стратегија Срба у Хрватској мора мењати из корена – ако се нема са ким, онда ни са ким. Извор: standard.rs