Најновије

Зашто Србија неће бити руска монета за поткусуривање?

„Србофобија је само речица која се улива у море русофобије.“ Милорад Екмечић

Ивам Ристић (Фото: Фејсбук)

Када се говори о комплексној спољнополитичкој позицији Србије уопште, а посебно о њеном односу са Русијом, скептици из уверења и они који су позамашним свотама у страној валути подстакнути да то буду склони су различитим теоријама. Најзначајнија од њих, поједностављено речено, подразумева да ће Русија, због својих интереса у Сирији, на Балтику или Украјини, постићи прећутни споразум са Западом и Србију у потпуности препустити на милост и немилост интересима оних који нам, еуфемистички речено, не желе добро.
Теорије о могућим поткусуривањима глобалних и регионалних сила преко леђа виталних српских интереса посебно су добиле на значају и интензитету након нормализације односа између Москве и Анкаре, а посебно након пропалог пуча у чијем је спречавању Кремљ одиграо значајну улогу. Постоје чињенично и логички утемељени аргументи који говоре у прилог томе да животно важна питања на руској спољнополитичкој агенди, попут Украјине, Сирије или америчког ракетног штита, морају да буду решавана по хитном поступку, док српско може да сачека боље време и околности. Међутим, тезе о томе да ће Кремљ у потпуности препустити Централни Балкан посусталом неоосманизму зарад реципрочног попуштања свог регионалног ривала у заједничким интересним сферама попут Блиског истока и Централне Азије, звуче инфантилно и изгледају попут пројекција политичких односа са далеко нижих нивоа одлучивања. Таква аргументација не стоји због најмање две групе разлога – геополитичких и елементарно логичких.
Русија у остваривању евроазијског пројекта цивилизацијског обима, размера и трајања има за циљ да у јединствени вредносни систем обједини државе „од Лисабона до Владивостока“. У тој стратегији Србија, као једина земља Балкана која има вољу и капацитет да води самосталну спољну политику, има пресудну улогу. Било да њена улога буде формулисана кроз групу неутралних држава Балкана, тзв „Б4“, или на неки други начин, она је као савезник неопходна Москви.
Зашто је Србија Русији важна?
Српско национално биће, а посебно стратешка улога Србије у потпуности су незамисливе без централне позиције којој гравитирају околне истојезичне државне творевине. Срби као геополитички самосталан народ, са дубоком самосвешћу и завидним државно-историјским континуитетом више пута су показали да су способни да у различитим формама окупе просторе на којима живе они који се идентификују са одређеним циљем. Овај пут је то војна неутралност, која би трајно сачувала српски суверенитет, територијални интегритет, политичку независност и могућност за остварење националних интереса. Такође, она би на дуге стазе омогућила право на контролу стратешки важне Моравско-вардарске долине, и Црну Гору као последњи излаз на северни Медитеран где нису усидрене НАТО корвете. Да ли би и једна озбиљна спољна политика испустила овакве компаративне предности које развојем ситуације постају све веће и значајније? У спољној политици је, као и у многим другим делатностима, пресудно успоставити равнотежу, која неће нарушити ни један прокламован национални интерес, а која ће истовремено бити средство да се из постојећих околности постигну опипљиви резултати. Уколико то, пак, због различитих разлога није могуће, отворена конфронтација је последње средство које се употребљава. Русија свакако неће ићи на агресивно сучељавање и отварати нова жаришта тамо где то није неопходно као одговор на офанзивне потезе противника. Међутим, она ће се, као и до сада, придржавати тактике да пожаре које атлантизам изазива гаси прецизно одређеном и вешто комбинованом дозом употребе различитих средстава принуде. Дакле, Русија неће чинити никакве нагле потезе, посебно се неће одрицати вековних савезништава зарад намиривања краткорочних интереса. Када су логички аргументи у питању, потребно је схватити да однос Русије и Турске није игра нултог збира, нити између ове две силе може бити било какве врсте отвореног надјачавања. Поткусуривање може да се одвија само између страна које су равноправне или макар близу да то буду и које имају интересе које су принуђене да жртвују зарад оних који су више позиционирани на спољнополитичкој агенди. Простор за српску идентитетску матрицу Ердоган свој опстанак у политичком и физичком животу може да захвали искључиво Кремљу. Након покушаја војног пуча, иза кога недвосмислено стоје најмоћније западне обавештајне структуре, јасно је да је Ердоган изгубио и последњи ниво кредибилитета који је имао код западних лидера. Овакав потез Запада се такође може тумачити кроз паничан страх од геополитичког заокрета Турске, који је довео до покушаја пуча у другој војној сили НАТО. Да није било одлучне реакције руског обавештајног апарата, са Босфора би се сада шепурили проамерички генерали и беспоговорно спроводили интересе Вашингтона, од Сирије до Босне и Херцеговине, што је за нас од посебног значаја. У том контексту се поставља озбиљно питање – да ли би референдум у РС прошао без и најмање реакције Изетбеговићевог Сарајева да није стигао миг из Истанбула, а можда и Ријада, имајући у виду политички кредибилитет и средства која су до сада уложена како би се дејтонска творевина одржала у животу? Уколико је пре неколико година тадашњи министар спољних послова Турске изјављивао како „ће се Срби извинити због убијања Турака у Сребреници“ и претио слањем турске флоте у Неум, док на јасну офанзиву Бање Луке последњих месеци из Анкаре као одговор долази гласна тишина, јасно је да је дошло до промене, и то колосалне. Не треба имати илузију да њу није креирала телефонска веза Кремљ – Бела палата. „Због чега би се Русија одрекла своје геостратешке сфере интереса, у којој има прворазредне економске, политичке и енергетске интересе у корист свог превртљивог регионалног суседа?“, аргумент је који обједињује обе групе разлога. Такав став би могао да произилази само из апсолутног неразумевања геополитичких процеса, односа снага, као и потпуне кратковидости у односу на догађаје који предстоје. Они који гаје уверење да је Јужни ток дефинитивно стављен ад ацта, као и да ће коначно одредиште Турског тока трајно остати сама Турска, биће склони и уверењу да Кремљ води политику која више личи на ценкање на пијаци него на озбиљно промишљање стратешких интереса једне империје. „Постдемократија“, ако не у пуном, онда у макар делимичном смислу, обухвата фијаско неолибералног схватања света. Криза експанзије НАТО је неповратно из боце ослободила дух који прети да дезинтегрише клинтонистичке елите и њихове помагаче, посебно у безбедносно недовршеним регионима. Док ЕУ покушава да одржи привид глобалног играча који игра јединствено, њене државе чланице све гласније оспоравају политичке постулате на којима је заснована. Подржан усправљањем „руског медведа“, таквим околностима се за Србију шири маневарски простор, а самим тим се и пали лампица у Пентагону, у канцеларијама оних који већ деценијама предано раде на томе да у корену сасеку свако настојање Београда да за себе обезбеди пијемонтску улогу и трасира сопствени пут развоја. Успостављање темеља сваког новог поретка у међународним односима потенцијално са собом носи велику опасност, јер још увек нису успостављена јасна правила његовог функционисања. У таквом окружењу се ненадано отворио простор за српску идентитетску матрицу да коначно, ослобођена превазиђених идеолошких окова, дође до изражаја и оствари снове претходних генерација. Отуда се и појављују ни у чему утемељене теорије које имају за сврху да таргетирану спољну политику неке државе пољуљају у правилној перцепцији будуће оријентације која није у интересу онога ко такав утицај врши. Било би бесмислено да због илузија сами себи затворимо врата која се силом историјских прилика широм отварају. Извор: Нови Стандард

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА