Најновије

О усташизацији Хрватске не сме се заћутати

Да ли је амерички изасланик за питања Холокауста дошао у Хрватску да осуди проусташки режим или да ствари релативизује?

Љубан Каран (Фото: Јутјуб)

Пише: Љубан Каран

Недавно смо били сведоци да се званични Израел нашао у раскораку са јеврејском заједницом у Хрватској. Док су Јевреји у Хрватској препознали и разобличили покушаје власти да минимизује усташке злочине за време Другог светског рата и методом релативизације постепено изједначи све тоталитаризме, на Западу, па тако и у Израелу, то не виде истим очима. Тако се десило да, у време док јеврејске организације одбијају да присуствују државном обележавању дана Холокауста, Израел у званичну пријатељску посету прима хрватског премијера Андреја Пленковића и министра одбране Дамира Крстичевића, дозвољавајући им да обуђу музеј холокауста Јад Вашем.

Пре неколико дана ствари су постале јасније и још непријатније. У посети Израелу поново је боравио хрватски министар одбране Дамир Крстичевић и водио разговоре о војној сарадњи. Иза велике куртоазне приче о војној сарадњи уствари се крије намера Хрватске да купи једну ескадрилу половних ловаца Ф-16. Наиме, Изрел неке ваздухопловне јединице опрема новом генерацијом ловаца, а старе ловце продаје. Сада се јавила сумња да ли су економски интереси превагнули и да ли је због тога изостала осуда усташтва и фашизма у Хрватској и да ли је то уствари разлог што званични Израел није подржао протест својих сународника. Наравно, та подршка је подразумевала отказивање званичне посете представника Хрватске док се појаве на које указују јеврејске организације на елиминишу.

Површни Том Јиздгерди

Помислили смо да ће амерички изасланик за питања Холокауста Том Јиздгерди, који је ових дана боравио у тродневној посети Хрватској, поправити мучни утисак и јасно осудити појаве усташтва и фашизма у Хрватској, али смо се и ту разочарали. Не може се рећи да осуда није било, али су билр стидљиве и недоречене, и саме више релативизујући ствари него што су допринеле разјашњавању дилема које намеће Влада Хрватске. Јиздгерди каже како му је мучно да гледа усташке симболе у тој земљи, посебно у Јасеновцу, где су зверски убијани Срби, Јевреји и други народи. Још каже: „Симболи су важни, а знамо да је та плоча увредљива. Хрватска Влада је основала савет за суочавање са последицама владавине недемократских режима. Надамо се да ће се он позабавити тим спорним и увредљивим симболима. Тешко је и мучно, поготово преживелима, да уопште гледају те симболе“.

Чини се да Јиздгерди није разумео перфидне намере хрватског врха. Добро се зна – када хоћеш неку истрагу да упропастиш, оснуј комисију (у конкретном случају савет). И друго, амерички изасланик као да не зна због чега су Јевреји у Хрватској протестовали иако је са њима разговарао. Протестовали су између осталог управо због релативизације и покушаја да се некаквим истрагама о свим тоталитарним режимима релативизује кривица усташа и фашиста по систему сви су исти и сви су криви. По њима је потпуно исто кукасти крст и звезда петокрака иако су управо под том звездом многи народи спасени и ослобођени од фашизма, кукастог крста и слова „У“. Управо су хрватски Јевреји поставили питање: „Зар стварно треба оснивати комисију да би знали ко је чинио злочине у Другом светском рату“?

Тако је Јиздгерди могао да зна, могао је да се информише, да код усташких симбола које је видео и код поклича „За дом спремни“ који дрско стоји у Јасеновцу, нема ништа спорно јер су те симболе и поклич употребљавале само усташе. Могао је у самосталном српском недељнику Новости, који излази у Хрватској прочитати шта прави антифашисти мисле о том покличу и шта је написао Виктор Иванчић: „Да, 'За дом спремни' у Јасеновцу је говно на гробу. И сви који се 22. травња тамо затекну да, према строгим налозима државног протокола узму учешће у ритуалу лажног оплакивња, морат ће добро зачепити нос да не осјете његов смрад“.

Званична тема посете Хрватској америчког изасланика за Холокауст јесте „убрзавање повратка имовине страдалих у Холокаусту и идентификација имовине јеврејских породица које су комплетно страдале у Холокаусту“. Наравно да би те ствари требало истерати на чистац и требало је давно. Добро је да се тако прибављена имовина и новац употребе за јачање јеврејске заједнице у Хрватској. Али не треба дозволити да једна добра иницијатива засени све остало и да се забораве или не виде актуелне појаве фашизма и усташтва у Хрватској које угрожавају мир у региону. Не би требало да опет новац буде у тежишту разговора и да засени појаве које забрињавају.

Можда Јиздгерди процењује да јеврејска заједница у Хрватској није угрожена. Јевреји су данас добро организовани по питању сопствене заштите и имају моћне заштитнике. Али би амерички изасланик за холокауст требало, на основу посла за који је задужен, да обрати пажњу на страдање и других народа од зла које је у прошлости произвело Холокауст. Срби у Хрватској су тренутно најугроженинија категорија у Европи, без икакве заштите. Само у прошлој години број напада на Србе је порастао за 57 посто, а и пре тога је био недопустиво велики. Угроженији су чак и од Срба на Косову, јер њих колико-толико штити УМНИК, док Србе у Хрватској не штити нико. Њих нема ко да заштити јер хрватска власт то неће, а Србија нема могућности.

Усташки покрет, фашистичке идеје

Усташка емиграција, зачаурена широм света након Другог светског рата, сачувала је изворне принципе усташког покрета који су у пракси демонстрирани у време постојања НДХ. Те принципе и идеје уградили су у темеље нове независне Хрватске као чланови и функционери десног проусташког крила ХДЗ. Праве демократе и антифашисти морали су да се повуку пред агресивним усташама.

Хрватска председница Колинда Грабар Китаровић је потпуно у праву када каже да су ову и овакву Хрватску заједно стварали синови усташа и синови партизана и комуниста. У медијима је била нападана због те изјаве, али ко се мало удуби у дешавања која су претходила грађанском рату у Хрваској видеће да је рекла истину. Фрањо Туђман, отац хрватске државе, уз помоћ западних обавештајних служби, успео је да помири усташе и партизане. Успео је у други план да гурне све идеологије и да све подреди једном циљу – стварању нове независне Хрватске.

Усташком покрету је било много лакше да преломи. Није само у питању чињеница да је већина водећих усташа живела емигрантски живот и да су Хрватску могли видети само на слици, него прастари усташки ставови човека који је и створио усташки покрет, поглавника Анте Павелића. Он је још 1937. године рекао: „Усташки покрет није настао нити је основан ради и у сврху какових идеолошких максима опћените нарави, него као револуционарни покрет за ослобођење хрватског народа... Стога није никада била нити може убудуће бити задаћа тога покрета, тратити вријеме и силе на рашчишћавању идеолошких питања, него у практичном раду и борби за постигнуће постављеног циља“ (М. Јареб, Усташко-домобрански покрет од настанка до травња 1941. године). А по чијим начелима ће усташе деловати ако не по онима које је прецизирао Павелић. Он је потпуно јасан по питању дилеме коју им је Туђман понудио – да ли да заједно усташе, партизани и њихови потомци разбију Југославију и формирају нову Хрватску.

Оно што је спорно и што и данас изазива чуђење – како су партизани и комунисти типа Туђмана, Бољковца, Манолића и других могли прихватити било какву везу, а камоли удруживање са усташким покретом који је постао синоним злочина и геноцида. Ако су стварно били антифашисти, како су могли веровати да удруживање са том врстом зла може донети било шта добро. Али, ето, поверовали су, да ли по свом убеђењу или по наговору великих заједничких ментора. Тако се десило немогуће – велике западне силе демонстрирале су своју моћ и помириле су ватру и воду. Али десило се још нешто, како су веровали усташама, тако су и прошли. Након оствареног циља сви су склоњени, а они који нису схватили да морају сами да оду су на неки начин уклоњени.

Није могао било ко у то време да Хрватску врати у прошлост и да покрене крвави мађунационални сукоб. Могли су то само неспорни и најјачи хрватски ауторитети тог времена, који су без изузетка били партизански и комунистички кадрови. Политички део су на својим леђима изгурали бивши партизан и генерал ЈНА Фрањо Туђман и политичар из партизанске породице Стипе Месић. Преотимање обавештајно-безбедносних служби извели су бивши партизани и припадници Озне Јосип Манолић и Јосип Бољковац тако што су на своју страну придобили тада актуелне шефове СДБ Јосипа Перковић и Здравка Мустаћа. Војно организовање за рат провели су генерали ЈНА Антон Тус, Петар Стипетић, Имра Аготић и Мартин Шпегељ, који су основали Војску Хрватске, а који до тада нису имали никакве везе са усташким покретом.

У то време међу онима који су стварали услове за разбијање Југославије и стварање независне Хрватске нема ниједног познатог усташе сем Гојка Шушка у улози посматрача. Управо тај једини усташа у то време у хрватској власти постаће сива еминенција која ће стварити услове за масовни повратак и уградњу усташа у све стубове нове Хрватске државе. Када су похватали све конце власти, елиминисаће све бивше југословенске и комунистичке кадрове и успоставити усташку власт која је и данас на сцени.

Комунисти су касно схватили превару

Већина бивших хрватских комунистичких кадрова, који су заједно са усташама стварали нову независну Хрватску, су се разочарали и покајали. То се јасно види из њихових мемоара и закаснелих изјава. Схватили су да су преварени. Без обзира на своје огромне доприносе у стварању нове државе, нису осетили ни захвалност ни поштовање хрватског народа. Били су све време сумњичени да су агенти КОС, да су починили злочине према заробљеним усташама у Другом светском рату или да су били експоненти „комунистичког тоталитаризма“ након рата. Систематски им је нарушаван ионако окрњен углед, тако да су полако маргинализовани. Једноставно су постављани на периферне функције и послове или пензионисани, а на њихова места долазили су проверени усташки кадрови. Све време били су под неком врстом организованог усташког надзора, јер је постојао план да се они искористе а затим склоне.

Туђман је можда једини који није склоњен и који се није покајао иако има сумњи да је његова болест намерно изазвана. Месић је разочаран 1994. године напустио проусташки ХДЗ и поново постао „водећи антифашиста“ у Хрватској. Недавно откривени тајни снимци његових изјава са проусташких позиција јасно говоре да је током грађанског рата потпуно прихватио усташку идеологију. Сада, као „антифашиста“ јавно се покајао што је минимизиро усташке злочине и број убијених у Јасеновцу. Јосип Манолић и Јосип Бољковац су након свега што су учинили за нову Хрватску оптужени да су извршили ратни злочин над усташама након Другог светског рата. Подвргнути су судском процесу и постављени на стуб срама тако да су се и они горко покајали јер су у Југославији били уважени и поштовани грађани. Нису осуђени, али то им је била јасна порука да се склоне и ћуте. Данас делује помало смешно кад Јосип Манолић, као својевремени шеф свих тајних служби Хрватске, напише у својим мемоарима да се информисао преко онога што процури из кабинета Гојка Шушка. Још каже: „Увјерен сам да је до мене долазило само оно што сам смио знати, а не оно што сам требао знати те 1991. године“. Схватио је то тек онда када више ништа није мога и није смео да уради.

У склањању комунистичких кадрова са хрватске политичке сцене ангажовао се и Запад. Њима не смета што Хрватска покушава да у исту раван стави комунизам и фашизам јер се такав став уклапа у актуелно деловање против Русије и њене историје. Тако су ових дана Јосип Перковић и Здравко Мустаћ у Немачкој осуђени на доживотну робију, а у Хрватској се нису много узбудили због тога. Ни говора о протестима и медијској кукњави какву смо гледали кад су хапшени и процесуирани проусташки настројени хрватски генерали. Перковић у Хрватској није херој иако је лично омогућио покретање и вођење рата, тако што је организовао тајне канале за илегално дотурање оружја у Хрватску. Као шеф СДБ Хрватске који је требао све то да спречи, организовао је 136 илегалних допремања оружја, где је само код једне допреме знало да буде и по 34 тегљача пуна оружја. Данас се каје и тражи сведоке и по Србији како би доказао своју невиност иако је један од најодговорнијих људи за српска страдања.

Биши генерал ЈНА и командант ратног ваздухопловства Антон Тус, кога је Туђман поставио за начелника Главног стожера, уочио је дуплу линију командовања која је ишла преко Гојка Шушка и проусташке струје. Више се пута жалио Туђману и говорио му: „Председниче, ако сте ви командант, Шушак је поглавник“. Схватио је да ту више ни Туђман ништа не може да учини и повукао се. Његовом заменику у Главном стожеру, бившем генералу ЈНА Петру Стипетићу, није сметала проусташка оријентација Војске Хрватске и хрватског друштва у целини, али и он се разочарао и жалио. Када је маргинализован, као и сви остали, у медијима је јадиковао како од своје пензије једва преживљава јер му супруга не ради. Тако, да му није кћерке у иностранству која га помаже био би пука сиротиња.

Сасвим је могуће да бивши комунистички кадрови у Хрватској нису желели проусташку Хрватску. Планирали су само да искористе усташе из емиграције. Нису очекивали да ће сами бити искориштени па одбачени, али управо тако се догодило. Сада је тамо велика част имати усташку традицију у породици. Нису у питању само Златко Хасанбеговић и Давор Иво Стир него скоро комплетан хрватски државни врх.

Како да се постави Србија?

Србија нема могућност да нешто промени у Хрватској, тако да ће појаве усташтва и даље оптерећивати наше међудржавне односе. Рехабилитацију и оживљавање усташких принципа и идеја у тој земљи могу зауставити само велике силе или најјаче светске организације. За сада нема назнака да ће се то догодити, а основни разлог јесте што је на Западу усташки покрет одавно рехабилитован. Тамо усташке главешине, злочинци и терористи никада нису третирани исто као немачки фашисти, јер су се добро уклопили у специјални рат против комунистичких земља који су водиле западне обавештајне службе. Ту чињеницу Србија не може променити, али је никада не сме прихватити као нормалну ствар.

Србија мора, као и до сада, да јасно и отворено указује на сваку пјаву фашизма и усташтва у Хрватској, без обзира дали ће то нарушити наше међудржавне односе. Око тих ствари не сме бити договора и „трговине“ иако ће Хрватска то свакако покушати преко уцена око отварања нових поглавља у преговорима о придруживању са ЕУ. Мора се јасно прстом показати на сваки проусташки кадар на важним позицијама у Хрватској, поготово министарским, и то јасно објаснити целом свету. Не само због огромног броја жртава геноцида, прогона и етничког чишћења у прошлости него због високог степена угрожености српске мањине у Хрватској.

Без обзира што нам се ставови, начини и степен осуде појава усташтва и фашизма у Хрватској од стране јеврејских организација и личности које се баве питањима Холокауста некада неће свидети, не смемо одустајати да им редовно указујемо и објашњавамо шта се то догађа у тој држави и колика је то опасност за регион. Зато што они више од других имају разумевања опасности које прете од рехабилитације зла из прошлости. Исто тако, свима у свету морамо редовно и гласно указивати на сваки појединачни случај угрожености српске мањине, као би свакоме постало јасно да је у питању смишљен и плански притисак државног апарата да се до краја доведе етничко чишћење Срба у Хрватској.

Извор: Нови Стандард

loading...
ПАЖЊА:
Поштовани, молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Правде“ задржава право да скрати или не објави коментаре. Коментаре који садрже говор мржње*, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете - не објављујемо. Такође, неће бити објављиване ни псовке и вулгарности, чак и ако читалац који коментарише уместо целе речи стваља звездице.Коментаре којима нам скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте не објављујемо, као и коментаре који се односе на уређивачку политику, али ће бити прослеђени уредницима и на томе се захваљујемо.Молимо вас да обратите пажњу на правописну и граматичку исправност коментара које шаљете, као и да пишете малим словима, предност ће имати коментари који су написани без правописних и граматичких грешака, а коментари писани великим словима се неће одобравати.
* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.