Најновије

ПРИЧА ЗА КОЈУ РЕТКО КО ЗНА: Ево како су "Земунци" киднаповали Кинеза, а онда се покајали!

Мафиозе земунског клана нису имале појма шта ће их задесити када су стрпале у гепек доброћудног Шена, неформалног управника кинеских трговаца у Београду. Довезли су га до куће на ободу узаврелог Београда, везали га и чекали да стигне неколико милиона евра откупа. Неколико дана су се забављали мрцварећи Шена, верујући да ће убрати лаку лову, као што су то учинили са Мирославом Мишковићем, Милијом Бабовићем и још неколико крупних тајкунских зверки које су тих дана ловили по Београду.

Земунски клан (Фото: Јутјуб)

Пише: Александар Апостоловски Док ми је то говорио, Шен се све време осмехивао, као када смо се упознавали у његовој скромној канцеларији, у шаренилу кинеске јефтине робе коју су куповали Срби, како не би ходали голи и боси. Промене су стигле, Београд је киптео од наде и енергије, али обећане милијарде долара су касниле, тако да је грађанство омамљено демократијом, хипнотисано обилазило тесне киоске у Блоку 70, ходајући као кроз лавиринт без излаза, ценкајући се узалуд са кинеским продавцима који су куцкали по дигитрону, махом масним прстима од слаткасте хране на тезгама, спремане на традиционални источњачки начин.
Шена су покупили „земунци“, схватајући да он заправо координира пословима увоза на стотине контејнера који су искрцавани са бродова на терминале ријечке луке, а потом је роба транспортована копном у Србију, где су је чекали и преузимали кинески трговци, отварајући центре широм земље. Махом су то биле напуштене куће духова бивших Робних кућа Београд, социјалистичког трговачког ланца где су се некада могле куповати веш-машине, колор-телевизори, бунде и албуми Бијелог дугмета, Милета Китића, Новице Неговановића…
Оно што „земунци“ нису никако могли да знају, то је да су уловили исувише крупну зверку за њихове крваве руке. Наиме, Шенов блиски пријатељ из детињства је високи функционер КП Кине. Било је довољно окренути неколико телефона да би се покренула читава машинерија моћног источног царства којим управљају династије, без обзира на идеологије.
Империја је послала своје агенте у Београд и „земунци“ су се, играјући се до тада са ситним играчима постављеним да управљају Србијом, први пут суочили са страшном моћи због које је Сретко Калинић пожелео да направи гулаш од самога себе. Одвезали су Шена, почели да га чешљају, превијају ране, а затим су га вратили кући, у један од луксузних београдских апартмана у којем је живео.
Много година од тада је прохујало са кошавом. Разуме се да сам одмах распалио исповест Шена у Политици преко целе стране, очекујући да ће до тада скривана отмица и конци који сежу од централе азијског монолитног црвеног краљевства којем је граница небо, до новобеоградског Блока 70, где су продаване јефтине перјане јакне, дуксеви, панталоне и новогодишњи украси којима су се китиле транзиционе лутке које тек верују да дишу, изазвати велику буру, полемике, анализе… Али је све прошло интересантно незапажено!
Политичке елите су се грејале на западном сунцу, лицитирајући са датумима уласка у ЕУ, док су поданици у неугледним гардеробама, испред огледала, испробавали одећу из далеких кинеских провинција, несвесни како улазе у змајево гнездо.
Сетио сам се, после толико времена, Шеновог осмеха када су медији уочи Ускрса, тек овлаш, пропратили долазак делегације ЦК КП Кине у Београд и откривање споменика Конфучију на месту где је амерички бомбардер Б-2, без знања осталих чланица НАТО-а узлетео са територије САД, летео преко Атлантика где му је танковано гориво, а потом изручио ракете на зграду кинеске амбасаде у Београду.
- Нас који смо једном пољем славе прошли, било је много, па шта је остало? Тек хумка земље, на којој се жари црвени коров сваког пролећа - једна је од мудрости кинеског филозофа и реформатора, мудраца који је пола века пре Христа усмерио токове далеке цивилизације иза планинских масива средње Азије, те су његове праисконске идеје једнако инспирисале старовременске династичке владаре што су се смењивали након неколико векова после борби за престо, друга Мао Цедунга који је повео Дуги марш, реформатора Денг Сјаопинга који је код Тита на Брионима гледао Бату Живојиновића и Џејмса Бонда или данашње лидере такозване пете генерације Комунистичке партије, председника Си Ђинпинга и премијера Ли Кећијанга…
Медији у Србији су, наравно, опседнути односима Вашингтона и Москве, расправама о Доналду Трампу и Владимиру Путину, клинтонском елитом и кремаљском технологијом владања, те њихова спознаја не допире даље од теорија којем ће се царству Србија приволети, а такав дар геополитичких анализа уз држање банке за кафанским столом, овде је нарочито изражен. Поготово после неколико деци белог.
По кинеском календару, секунде су године, а године вечност. Прошло је више од 10 година откад сам разговарао са Шеном. Џамбо-џет Ли Кећијанга слетео је у Београд, где га је са Александром Вучићем чекало 16 представника влада централне и источне Европе, представљајући им нови пут свиле који неће предводити каравани филигранске робе старих мануфактурних мајстора којим је путовао Марко Поло, већ прекоокеански бродови накрцани високотехнолошком робом, пловећи из кинеских лука кроз двоструко шири Суецки канал, а потом ће стизати у луке Пиреј и Солун. Одатле ће железницом путовати до Будимпеште, а крвоток ће чинити деоница између Београда и Пеште, најављена као супербрза пруга коју овога пута неће градити вековима друг Мрка. И мост Земун-Борча који су градили Кинези, као и најављена градња железничко-друмског моста код Винче, само ће умрежити путне правце за кинеску робу, а све се кредитира из Банк оф Цхина која је отворила експозитуру у Београду, са циљем да финансира пројекте у околним земљама, источној и западној Европи. Пекинг је, пред носем Енглеза, уочи последњих парламентарних избора, купио вечног српског губиташа, смедеревску Железару преко гигантске корпорације Хестил, поручујући суптилно Вучићу да тамо где је кинески капитал, опстаје и његова влада.
Вучић је то савршено добро разумео, угошћавајући кинеског премијера три дана, а како је кинески лунарни проток времена различит од балканског суперсоничног убрзања, чинило се да је Ли Кећијанг боравио у Србији недељама. Кинези не шаљу поруке директно и ултимативно, већ то чине низом симболичких потеза, често кроз лирске метафоре, те је требало пажљиво прочитати и ауторски текст председника Си Ђинпинга у Политици, где је вођа највеће економије света делио неуобичајене комплименте Србији, не заборављајући да помене и утицај Бате Живојиновића на борбени морал црвене Кине у којој Бата, и после одласка у вечна ловишта, има статус револуционарног божанства.
У међувремену је за изградњу новог блока термоелектране „Костолац Б“ и проширење копа угља „Дрмно“ Влада Србије од кинеске државне Еџим банке позајмила 608,2 милиона долара и обавезала се да ће поштовати кинеске законе. Овај пројекат сматра се капиталном инвестицијом неопходном за стабилност целог енергетског система Србије, али је најважније то што су кинески кредити, са каматом од један одсто, најјефтинији у међународној понуди.
Када се успостави директни авионски лет Београд-Пекинг и ако Вучић коначно гане кинеско руководство и да купе једну од највећих рупа српског буџета, комбинат „Бор“, у најмању руку би, уместо Вебера, могао да изучава Конфучија.
Свака генерација кинеских владара, од династичких до марксистичких, покреће епохалне пројекте, често несхватљиве западној цивилизацији утонулој у дубоку меланхолију. Негде у време када је споменик Конфучију попримао коначни облик у Београду, кинеска корпорација је од Силвија Берлусконија купила фудбалски клуб Милан, за седамсто четрдесет милиона евра, јер је у пекиншкој централи, у стратегији економског ширења ка западној Европи, Италија изабрана за кључног партнера. Отуда су Кинези као симбол свог продора на Запад преузели фудбал. Следећи корак би могао бити Ферари, потом модна индустрија и на крају, пица!
Али ако је избор Италије за улазак на највеће светско тржиште, тржиште ЕУ логичан потез, јер обједињује нарастајућу моћ источне империје и креативне Италије чији је давни предак, Марко Поло, открио ту мистичну галаксију, зашто је Србија изабрана као кључни пункт за освајање централне и источне Европе?
Виде ли Кинези нешто што не виде Срби? Можда исти онај узаврели град у којем се преплићу прошлост и будућност, Сава и Дунав, Звезда и Партизан, оријент и запад, Византија и Рим? Бајку о Србији, као земљи Недођији у којој су јунаци вековима бирали да живе углавном несрећно до краја живота, преносили смо са колена на колено са толиком страшћу да не верујемо како је могућ другачији крај. Можда је споменик Конфучију само порука Империје:
„Има оних што плачу што руже имају трње. Ти се весели што трње има руже!“
И можда ће судбина бити иронична према одлазећем председнику Томи Николићу, почасном грађанину Пекинга кога је Си Ђинпинг примио, гле случаја, током предизборне тишине. Али трку је овога пута водио Вучић. Тома је, у победничкој кампањи против Бориса Тадића, сада се чини тако давно, видео жуте људе који ће се напити воде са Мораве, а потом прокопати канал за велике бродове, спајајући Дунав и Вардар са Егејским морем. Опраштајући се од Николића, Си Ђинпинг му је одао велику почаст, показујући да је тамо далеко – далеко цењенији него у земљи чији је шеф државе још неколико недеља.
Можда ће у пензији Тома посматрати крузере који плове његовим мегаломанским током или ће само пуштати бродиће од папира у Морави, али ће ипак унуцима испричати како је његово пророчанство делимично испуњено. Кинези ће се напити воде у Србији. Највероватније флаширане. Извор: Недељник

Бонус видео

Молимо Вас да донацијом подржите рад
портала "Правда" као и ТВ продукцију.

Донације можете уплатити путем следећих линкова:

ПАЖЊА:
Системом за коментарисање управља компанија Disqas. Ставови изнесени у коментарима нису ставови портала Правда.

Колумне

Најновије вести - Ратни извештаји

VREMENSKA prognoza

Најновије вести - ПРАВДА