Неколико недеља касније, састанак Шангајске организације за сарадњу у Астани представио је неопходне услове за успех кинеског пројекта, као што је осигурање великих подручја евроазијског блока и побољшање дијалога и поверења међу државама чланицама. Састанак АИИБ (Азијска инфраструктурна инвестициона банка) у Северној Кореји ће поставити економске потребе за финансирање и одржавање пројеката иницијативе Појас и пут.

Шангајска организација за сарадњу (СЦО) и Кинеска иницијатива Појас и пут (БРИ) имају много заједничких карактеристика и на много начина изгледају комплементарно. СЦО је организација која се у великој мери усредсређује на економска, политичка и безбедносна питања у региону, док је БРИ колекција инфраструктурних пројеката који укључују три петине света и вођени су економском моћи Пекинга.

У том контексту, Евроазијски блок наставља да развија наредне иницијативе за подршку мега пројеката и БРИ-а и СЦО-а. Организација Уговора о колективној безбедности (ЦТСО) је организација са седиштем у Москви која се фокусира углавном на борбу против тероризма, док је Азијска инфраструктурна инвестициона банка (АИИБ) инвестициона банка са седиштем у Пекингу која је одговорна за стварање значајних средстава за дугорочне иницијативе Пекинга дуж његових поморских рута (лука и канала) и копнених рута (путеви, мостови, железнице, цевоводи, индустрије, аеродроми).

Синергије између ових иницијатива налазе још једну тачку конвергенције у Евроазијској економској унији (ЕЕУ). Заједно, СЦО, БРИ, ЦТСО, АИИБ и ЕЕУ пружају убедљиву индикацију правца у којем човечанство иде, што значи, кроз дипломатију ка интеграцији, сарадњи и мирном развоју.

Са друге стране имамо “стари светски поредак“ који чине ММФ, Светска банка, Европска унија, УН, НАТО, СТО, а Вашингтон је вођа у центру ове визије светског поретка. Стога не чуди што би Вашингтон требало попреко да гледа ове евроазијске иницијативе које прете да побију његову централну и командујућу улогу у глобалном поретку у корист већег гласа Москве, Пекинга, Њу Делхија, па чак и Техерана.

Један од најзначајнијих и најзанимљивијих догађаја у последњем месецу, па чак и последњх година, био је приступ Индије и Пакистана у СЦО, две нуклеарне силе са историјом међусобне тензије и сукоба. Ове две земље су кључне за мирну и плодну интеграцију Евроазије.

Пекинг је потпуно свестан да је немогуће победити тероризам без постављања темеља за економски раст у неразвијеним земљама у Африци, Блиском истоку, централној Азији и јужној Азији.

Терористичке организације су генерално у стању да учине бољу регрутацију међу становништвом које пати од ниских прихода и лошег школовања. СЦО је дужна да управља и контролише најнестабилнијим областима својих чланова (републикама централне Азије, индијско-пакистанском границом, односима између Пекинга и Њу Делхија) и да посредује између странака. БРИ и СЦО иду руку под руку, јер ни једно није у стању да ради без другог, како су у више наврата рекли Си и Путин.

СЦО и БРИ су способни да задовоље изазове економског раста кроз развој и напредак. Само посматрање великих пројеката БРИ-а помаже да се разуме ниво и степен интеграције који је постигнут.

Евроазијски копнени мост почиње у западној Кини и завршава се у западној Русији. Економски коридор Кина-Монголија-Русија почиње у северној Кини и стиже до источне Русије. Централна Азија ће бити повезана са западном Азијом, што практично значи да се Кина повезује са Турском.

Коридор Кина-Индокина се протеже од јужне Кине до Сингапура; а коридор Бангладеш-Кина-Индија-Мјанмар почиње у јужној Кини и стиже до Индије. Скоро завршени коридор Кина-Пакистан почиње у југозападној Кини и достиже Пакистан. Коначно, поморска рута којоа води са кинеске обале до Сингапура, доћи ће до Медитерана у Грчкој или, у будућности, у Венецији.

Оно што је очигледно је то да земље попут Индије, Сингапура, Турске и Мјанмара не желе да пропусте прилику да се придруже овој иницијативи која обећава да ће револуционизовати трговину и глобализацију какве их ми знамо. Данашњи главни економски проблеми, као и проблем који представља тероризам, проистичу из недостатка економског раста изазваног глобализацијом која обогаћује елите на рачун обичних људи.

У овом процесу трансформације доброг дела света, неке земље које су тренутно изван СЦО организације су ипак у потпуности део интеграционих шема и одиграће одлучујућу улогу у будућности. Конкретно, Иран, Турска и Египат су главни фокус када погледате њихов географски положај. Значај ове три земље у односу на СЦО произилази углавном из потребе ове организације да настави свој рад политичке експанзије и, у будућности, да војно реши проблем тероризма и његовог ширења.

Улазак Ирана, Египта и Турске у СЦО је неизбежан, уз добијање снажног охррабрења од Кине и Русије, нарочито у погледу будуће повезаности БРИ-а и других инфраструктурних пројеката који су део ЕЕУ. Предности су сасвим очигледне свима, довођење до веће интеграције и инфраструктурних веза, повећање трговине између нација и опште сарадње у заједничком развоју.

Наравно, у овој деликатној равнотежи, Европа је позвана да одигра одлучујућу улогу у будућности. САД, са својом политиком “Америка на првом месту,“ су већ спалили мостове са кинеском БРИ револуцијом, и заиста се надају да ће спречити кинеске радове. Европске земље, укључујући Енглеску, Француску, Немачку и Италију, већ су почеле да потписују различите кинеске предлоге. Чини се да амерички савезнци више не слушају свог бившег шефа. Европска централна банка је по први пут преиначила 500 милиона долара у валуту јуан, а Лондон, заједно са Римом, Берлином и Паризом, је био присутан у Пекингу за покретање БРИ-а.

У овом процесу евроазијске интеграције постоје неке кључне земље које треба имати на уму, али су већ начињен први кораци са готово нераскидивим везама између Москве и Пекинга, као и монументално укључивање Пакистана и Индије за истим столом. Уз разумевање између Индије, Русије и Кине, као и мањак непријатељства према пројекту у Ирану, Израелу, Немачкој, Енглеској, Турској и Египту, могуће је убрзати ову глобалну промену, доводећи је до афричких земаља, Заливске монархије, јужноазијскх земаља, па чак и Јужне и Централне Америке. Чак се и Вашингтонови историјски савезници, попут Израела, Саудијске Арабије и ЕУ, суочавају са таквом могућношћу да прошире своје видике са значајним добицима.

САД имају две дијаметрално супротне опције пред собом. Могу да функционишу уз БРИ пројекат, покушавајући да осмисле сопствену сферу утицаја, иако мању него земље које живе на евроазијском континенту; али, наравно, за Вашингтон не би било довољно једноставно бити део великог пројекта, јер су они навикли да све буде по њиховом и све друге државе подређују њиховим интересима. Ако САД одлуче да покушају да саботирају БРИ са својим обичајним средствима као што је тероризам, врло је вероватно да ће земље које су у овим пословима историјски повезане са Вашингтоном (попут Пакистана и Саудијске Арабије) бити подвргнуте кинеском економском притиску и подстакнуте да уместо тога учествују на позитивнији начин.

Главно питање је у којој мери ће кинеско економско уверење успети да превазиђе америчке војне претње. У том смислу, СЦО ће бити одлучујући фактор јер проширује свој утицај ван евроазијског блока у Африку и на Блиски исток. До данас, СЦО се не може сматрати војним блоком против НАТО-а. Све ће завистити од притисака које ће САД вршити на земље учеснице. Због тога је вероватно да ће СЦО еволуирати да укључи снажан војни аспект како би се супротставили америчким напорима за дестабилизацију.

Тешко је предвидети да ли ће САД бити неутралне или ратоборне. Али, с обзиром на новију историју, америчко непријатељство ће вероватно приморати Москву и Пекинг у асиметрични одговор који ће погодити Вашингтон тамо где највише боли, у њихове економске интересе.

Циљање на долар, а посебно петродолар, чини се као најбољи улог за напредак БРИ-а, претећи масовном де-доларизацијом која би се завршила као катастрофа за Вашингтон. Ово је нуклеарна опција коју Пекинг и Москва разматрају, са много већом жељом да се убрза ова економска промена.

Будућност човечанства се изгледа мења на узбудљиве и јединствене начине. Потпуна интеграција евроазијског блока ће на крају довести до промене тока историје, омогућавајући државама које су тренутно слабе и сиромашне да издрже колонијалне притиске и прошире своју сарадњу и дијалог. Мир као метод за развијање синергија и просперитета чини се као нова парадигма, у контрасту са ратом и уништењем, као што је био случај у последњих неколико деценија.

САД и Кина крупним корацима према проглашењу војно-економске "Велике двојке"!Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: webtribune.rs