Маркс је био тај који је открићем капиталног добитка, разоткрио експлоатацију „слободних“ радника, ослобођених од средњевековног јарма. Уједно је био и онај који је осудио фетишизам робе у друштву у ком се све претвара у робу и где се све лажно представља пред очима становништва, каже у својој анализи портал Факти.
Ово је све део приче о негирању улоге CIA у политичком животу латиноамеричких земаља, и не само њих. А њено константно учешће је неминовно и не може проћи непримећено чак ни онима који најмање обраћају пажњу на то.
Упркос томе, када се говори о кризи у Венецуели - да узмемо за пример оно што нас тренутно брине - претње које лебде изнад ове братске земље, никада не приписују „Агенцији“, осим свега неколико изузетака. Конфузија коју капиталистичко друштво уноси својом замаскираношћу и фетишизмом доводи до нових жртава у редовима левице. Не би требало да изненади да десница помаже прикривању CIA.
Хегемонистичка штампа - у стварности, корумпирана и подла штампа - никада то не помиње. То је једна табу тема за ове серијске преваранте.
Ни самој CIA, нити било којој другој од петнаест агенција које чине оно што у САД носи лепши назив „обавештајна заједница“. На страну еуфемизми, то је један застрашујући конгломерат од шеснаест криминалних организација финансираних фондовима из Конгреса САД-а, чија је мисија двострука: добити и анализирати информације, а пре свега активно учествовати у различитим сценаријима на националном нивоу: од управљања и манипулисања информацијама са контролом медија, до хватања социјалистичких лидера, функционера и политичара, формирања фронта невладиних организација које се приказују као невине и организације које не подлежу сумњи, а оне су посвећене хуманитарним циљевима у које спадају и убиства проблематичних социјалистичких и политичких лидера, као и инфилтрација и уништење сваке врсте организације народа.
Неколико свих тих згрожених бивших агената CIA, који су се покајали, описали су до најситнијих детаља претходне наводе, откривши имена и датуме, због чега и могу да елаборирам ову тему.
Разумљиво је што је десница саучесник у прикривању протагониста обавештајног апарата САД. Они су на истој страни и своје пријатеље и крвнике народа штите зидом ћутања.
Несхватљиво је што се припадници појединих сектора левице - попут троцкиста, али и неких прогресивних партија, заједно са одређеним интелектуалцима који заробљени у опојној магли постмодернизма -придружују негирању реалности у којој CIA ишчезава из граница видљивости и империјализма.
CIA и империјализам се ни као речи не појављују у бројним текстовима које пишу припадници тих струја о драми у Венецуели која се данас одвија, а они као јединог одговорног виде Боливарску владу.
Они који се приклањају овом погрешном, лудачки погрешном, становишту, заборављају на класну борбу које нема у анализама наводних марксиста, који нису ништа више до „марксолози“, тј. образовани доктори окупирани речима, и како је то некад говорио Троцки, који не разумеју ни теорију ни методологију марксистичке анализе, због чега пред нападима на Боливарску револуцију показују ледену индиферентност која, у ствари, прераста у задовољство реакционарним плановима империје.
Сва ова грозна конфузија, потекла од саме природе капиталистичког друштва, нестаје уколико се присетимо безбројних криминалних интервенција које је CIA извела у Латинској Америци (и где год је то било потребно) како би дестабилизовала реформистичке или револуционарне процесе.
Ова кратка и наравно непотпуна листа акција CIA, указује на њену злокобну улогу широм Латинске Америке, попут оне у Гватемали 1954. и свргавања владе Хакоба Арбенса путем инвазије предвођене плаћеником пуковником Карлосом Кастиљом Армасом, који је три године касније, након што је испунио оно што му је наређено, убијен у Председничкој палати.
Даље, Хаити 1959. и одржавање на власти застрашујућег режима Франсоа Дивалијеа, са гарантовањем подршке и вечите власти тој криминалној династији све до 1986. године.
Не треба посебно говорити о умешаности „Агенције“ у случају Кубе, још од самих почетака Кубанске револуције па све до данас, у чему је једна од главних прекретница била инвазија на плажу Хирон (Залив свиња) 1961. године.
У Бразилу 1964. CIA је имала активну улогу у војном удару који је збацио са власти владу Жоаоа Гуларта, а потом ову земљу подвргао бруталној диктатури која је потрајала две деценије.
CIA је 1965. у Санто Домингу, у Доминиканској Републици, подржала учешће маринаца у борби против патриотских снага предвођених пуковником Франсиском Каамањом Дењом.
У Боливији 1967. организовала је „лов“ на Че Гевару и након што су га рањеног заробили у борби, наредили су његово кукавичко погубљење.
CIA је остала на овом терену, и за време политичке радикализације до које је дошло у Боливији, ковала је заверу да сруши Владу Хуана Хосеа Тореса 1971. године.
У Уругвају, 1969. године, када је CIA послала Дена Митрионеа, специјалисту за технике мучења, како би обучавао војску и полицију да извлаче признања од тупамароса. Митрионеа су тупамароси убили 1970. године, али је диктатура коју је 1969. успоставила америчка „амбасада“ трајала све до 1985. године.
У Чилеу, од почетка 60-их година прошлог века, интензивно се радило на свргавању народне власти уз саучесништво демохришћанске владе Едуарда Фреија. Исте ноћи када је Салвадор Аљенде добио на председничким изборима, 4. септембра 1970. године, председник Ричард Никсон је хитно сазвао Национални савет за безбедност и наредио да CIA по сваку цену спречи долазак на власт чилеанског лидера, а у случају да то не буде могуће, да не штеди ни време ни новац да га свргне с власти.
„Ни један шраф, ни један завртањ за Чиле“, рекао је тај гад, који ће после бити опозван и избачен из Беле куће због политичког суђења.
У Аргентини су CIA и америчка амбасада 1976. године биле активни савезници геноцидне диктатуре Хорхеа Рафаела Виделе, и рачунале су на отворену подршку и саветовање тадашњег државног секретара Хенрија Кисинџера.
У Никарагви су Американци свим силама одржавали Сомозину диктатуру, а потом су, упркос тријумфу сандиниста, организовали активности против њих, укључујући и илегалну трговину оружјем и дрогом из саме Беле куће. А све то ради постизања својих циљева.
У Ел Салвадору су, са циљем да зауставе напредовање гериле Фронта националног ослобођења Фарабундо Марти, од 1980. године вршили активан утицај на дешавања у тој земљи читавих 12 година, колико је трајао грађански рат који је однео више од 75.000 живота.
У Гранади су ликвидирали марксистичку владу Мориса Бишопа.
CIA је 1989. године организовала инвазију на Панаму како би збацила с власти Мануела Норијегу, свог бившег агента који је мислио да може да се осамостали и одвоји од својих шефова. Америчка инвазија на Пануму је однела најмање 3.000 живота.
У Перуу, почев од 1990. године, CIA је сарађивала са председником Албертом Фуџиморијем, и његовим шефом обавештајне службе Владимиром Монтесиносом, у организовању паравојних снага за борбу против Сендера Луминоса, а успут, када би им се левичари нашли пред нишаном, остављали би за собом на хиљаде мртвих.
Ако се сви ови примери имају у виду, да ли неко заиста може да помисли да је CIA седела скрштених руку наспрам Револуционарних оружаних снага Колумбије (шп. FARC-EP) и Националне ослободилачке војске (шп. ELN), у земљи у којој Сједињене Америчке Државе имају седам војних база? Или да САД не раде систематски на томе да униште земље у којима се одржавају владе попут оне Ева Моралеса, или својевремено Рафаела Корее, а данас Лењина Морена? Или да су се повукли у зимске касарне и престали да делују у Аргентини, Бразилу и читавој тој огромној регији коју чине Латинска Америка и Кариби, а коју сматрају стратешком резервом свог царства? Само неко ко живи у потпуном незнању и ко је тотално необавештен - може да помисли тако нешто.
Може ли, после свега, ико да буде изненађен улогом коју данас CIA игра у Венецуели, „кључалој тачки“ западне хемисфере?
Може ли руководство САД, оно истинско, а не лакрдијаши из Беле куће, да толико затаји, па да буде по страни и огради се од борбе против Боливарске Револуције у земљи која располаже доказано највећим нафтним ресурсима на планети?
Да нису можда за латиноамерички троцкизам и друге једнако залутале струје Округли сто демократског јединства (шп. MUD) и чавизам једно те исто, те не буде код тих струја ништа више од суицидне равнодушности?
Империјалистичке главешине, које знају шта је у игри, веома су свесне чињенице да је збацивање Владе Николаса Мадура једини начин да се домогну венецуеланске нафте. Притом, за остварење својих циљева не бирају средства, па бескрупулозно прибегавају чак и спаљивању живих људи, паљењу болница, дечијих вртића и породилишта.
Знају они и да би „смена власти“ у Венецуели представљала несвакидашњи тријумф северноамеричког империјализма, који би, постављањем својих пиона у Каракасу, претворио ову земљу у протекторат Сједињених Америчких Држава и направио псеудодемократску фарсу (што је већ учињено у неколико земаља региона) коју би само нови револуционарни талас могао да осујети.
Не може да нам буде свеједно! Империја је устала против чавизма, зато не постоји валидна неутралност. Није свеједно да ли ће превагнути једна или друга опција. Јер, упркос свим недостацима и грешкама које је претрпео процес који је 1999. године започео Уго Чавез, и упркос свој одговорности коју на плећима носи председник Николас Мадуро у покушају да избегне дестабилизацију своје владе, историјски успеси чавизма превазилазе његове неуспехе.
Због тога је неопходно да се овај покрет спаси и заштити од северноамеричке агресије, штавише, то је неизбежна морална и политичка дужност свих који говоре да бране социјализам, право на национално самоопредељење и антикапиталистичку револуцију.
Ево колико је велики улог у дешавањима у отаџбини Боливара и Чавеза.
У овом сучељавању нико не може да позива на неутралност и индиферентност. Вреди се подсетити упозорења које је Данте поставио на улаз у седми круг Пакла: „Ово место, најужасније и најврелије у Паклу, намењено је онима који су у временима моралне кризе одабрали неутралност.“
Прочитајте ОВДЕ шта су међународни посматрачи рекли о изборима у Венецуели.
Извор: fakti.org
