Лист наводи да су многи од њих, иако су маштали о животу у другим земљама Европе, полако почели да се навикавају на живот на овом простору, а многи поручују да бројне земље могу нешто да науче од Србије.
Међу њима је и породица Факирзада, двоје родитеља и троје деце адолесцената.
Када су напустили своју земљу, Европа је за њих била само једно место - Немачка, међутим, били су приморани да промене своје планове.
Породица је пратила ону исту балканску руту којом је између 2015. и 2016. године до ЕУ доспело око милион људи, но, када су Факирзади стигли до граница Мађарске, оне су већ биле затворене.
Последњих осам месеци живе у Србији, а полако схватају да ће овде можда остати и много дуже.
"Бројне земље могу да науче од Србије. У Авганистану људи нису марили једни за друге. У Турској није било школа за нашу децу. У Бугарској смо спавали по шумама. У Србији се људи узајамно подржавају. Подржавају чак и моју породицу. Нећу им ово заборавити", каже Мухамед Факирзада, избеглица из Авганистана, који већ неко време живи у Београду.
"Нисмо планирали да останемо овде, али ако будемо приморани, мораћемо да научимо српски језик", каже Мухамед.
Његово троје деце се уписало у основну школу, која је отворена у марту за 25 деце миграната.
Јутарње часове имају са српским ђацима и заједно уче биологију, математику, хемију, пише "Гардијан", пренео је “Блиц“.
Потом млади дошљаци имају сопствене часове српског језика, подељене на почетни и напредни ниво, скупа са другим страним ђацима, као што су Енглези и Немци.
Главна разлика међу њима је та што деца миграната носе трауме. Њих прогањају сећања на рат, растанке, губитке...
Трауме долазе и од чињенице да се у новој земљи говори потпуно непознат језик, уз социјалне баријере.
"Ту су и усамљеност и страх од будућности, дакле несигурност у сваком смислу", каже Дарко Станојковић, наставник српског језика.
Мухамед, бивши државни службеник, објашњава да су безбедност његове породице и образовање његове деце два основна разлога због којих је напустио Авганистан.
Његова деца су, каже, овде срећна и имају слободу да уче, иако ће, ако буде могао, између Србије и Немачке увек изабрати Немачку.
"Никада се нећу вратити у Авганистан, волим што сам овде", одлучна је његова 18-годишња ћерка Мурсал.
Она додаје да код куће никада није могла да сама хода улицом, а камоли да похађа исту школу са дечацима.
Осим образовања, Влада Србије ради на томе да тражиоцима азила помогне да остваре своје право на рад.
Иако су многе избеглице способни инжењери, компјутерски програмери и лингвисти, могућност проналаска посла је слаба, наводи британски лист. Погледајте ОВДЕ шта је Селаковић рекао о Колинди. Извор: Танјуг
