Најновије

СВЕТСКА ЏУДО ЛЕГЕНДА: Како сам тренирао Баџу, Сенту и Гурија

Вук Рашовић, светска џудо легенда, у досад неиспричаној причи, преплетеној животом његових ученика са српске сцене. Сви су били чудесно храбри, посвећени спорту и борци у својим каснијим позивима. Људи лавовског срца, горе у ватри емоција.

Вук Рашовић (Фото: Јутјуб)

Државну химну свирали су му двадесет и једном. Четрнаест пута док је био на трону светских шампионата, а седам пута на европским такмичењима.

Борац је са најдужом активном такмичарском каријером на планети. И, ни у овим годинама живота нема намеру да престане да се надмеће. То му, на поглед обичног посматрача, и не приличи. Нико не би рекао да добрано троши осму деценију.

Први је почасни професор у историји Београдског универзитета. Полиглота. Јесењинове стихове, од почетка до краја, говори на руском. Цитира Џаџића, о Андрићу. Патриотизам тумачи: најпрече је сачувати децу. А колико је богат, каже: "Толико пријатеља имам, сматрајте ме султаном од Брунеја".

У збирци медаља има 59 златних, 15 сребрних и осам бронзаних. У споменару богато сећање на своје ученике, како каже, чудесно храбре, праве лавове који су се потврдили и као борци у својим каснијим позивима. Већина је ту, неки су се преселили у небески тим, а он поручује: "Ако је правде, онај горе ће, кад ја одем, да нам један кутак остави и за струњачу".

Ово је до сада неиспричана лична прича професора Вука Рашовића (77), светске џудо легенде, кроз коју се преплићу судбине његових ученика, мајстора ове витешке борилачке вештине. 

- Џудо ме је освојило једног пролећа, пре више од шест деценија, ма, и пре, па вам могу казати да ме слободно сматрате диносаурусом, на пример из Сибира, или сабратом првих живућих из нашег Лепенског Вира. Гимназију сам завршио у некадашњем Иванграду, био сам, стварно, добар ђак. У седамнаестој сам већ био наставник... У богу иза ногу, село се зове Прекобрђе, предавао сам готово све предмете: историју, лепо писање, француски... само ми је певање слабије ишло. Тако сам ђаке једва научио једину песму: "Под Ловћеном зелени се трава".

- У Београду сам, после гимназије и наставниковања у Подбрђу, уписао машинство. Сматрао сам, имаће од чега да се живи. Апсолвирао сам, али је џудо чудо. Оно ме је вукло и одвукло. Сав сам се предао том чудесном спорту. И не жалим. Изнеговао сам генерације ученика. Сјајни људи, храбри момци... да су неки остали у овом спорту, можда би им судбина била другачија.

- Генерали Радован Стојчић Баџа, Сента Миленковић и Маринко Кресоје су били моји ученици. Због Сенте и Маринка сам два пута седмично путовао у Смедерево да их обучавам. Кресоја је био прави пример часног српског полицајца, ето, мало ко зна, а ја потврђујем, да је његова породица, у најтежим временима била на чају и хлебу, док су други увећавали своју имовину... Са Баџом сам имао најприснији однос, братски, али само док није постао шеф полиције. Дистанцирао сам се, тада, и то је потрајало. Онда је до мене дошла вест да Баџа каже: "Сви ми очи избише, зову, сви нешто траже, само ми се Вук не јавља". Оћутао сам. Али, једног дана звони телефон. "Знаш ли ко је овде", пита глас с друге стране. Не знам, кажем. "Како не препознајеш, ти си барем паметан човек". Кажем поново: Ето, не знам, није ово питање памети већ слуха. Био је то Баџа. Мало је застао, приметио сам да је узнемирен, рекао ми је: "Вуче, потребан си ми, пливам у води препуној пирана". Када сам једног петка, ујутро, купио новине, следио сам се. На насловној страни било је: "Убили су Баџу".

- Говорио сам му на сахрани и поручио... Његов кимоно је без иједне мрље. Погледом сам обухватио укопнике, високе државне званичнике. Нисам тајио шта мислим. А мислио сам: Ви који сте га тако високо подигли или га нисте сачували, или сте га жртвовали.

- А Сента... Био је вредан момак, мада смо се ми његови другови из џудоа зачудили да се тако високо винуо. После хапшења Милошевића и одвођења у Централи затвор, мој ђак је устукнуо. Ипак, верујем да га је савест због тога пекла, јер је у тој породици о чијој је безбедности бринуо, био прихваћен као члан, као најстарији син. Сигуран сам да га је рана због Милошевићеве судбине коначно разорила.

- Моји су ђаци били и Саво Суботић, данас познати кардиолог, Петар Сеферовић, академик, примаријус Бранислав Стојановић, Срђан Јанковић... сви досегли висок степен мајсторства, а када сам с њима кренуо у припрему да постану освајачи европских, светских и олимпијских медаља, они су били довољно поштени да кажу имамо друге животне аспирације. Мој омиљени ђак, веома талентован, Милан Шарац, ми каже: "Шампионе, примљен сам на Позоришну академију", и отишао је. Неки су код мене дошли са седам година, а отишли са 37. Боловао сам због њиховог одласка, боловао са сузом скривеном, али нисам имао право да их задржавам. Туга била, туга прошла, сад кад сретнем академика Сеферовића, шалим се: Е, мој Перо, да си у џудоу остао, данас би боље живео, сада си само академик.

- Пеца Станишић, београдски студент, био је вишеструки шампион Југославије и пети на првенству света. Он је 1992. отишао у Канаду. Сећам се тог растанка. Мени сузе теку док га испраћам. Да му кажем: Немој, остани... а истовремено мислим ако га покупе у одведу у неки ров, у рат у коме нисмо учествовали, па да на души носим његову младост, живот... не. За мене је патриотизам сачувати децу. Другу формулу ја не знам.

- Пропутовали смо, репрезентација и ја, читав свет, обишли, што се каже, земаљску куглу. Југословенски, српски џудо био је понос нације. Поштовали су нас и у целом свету, дочекивали и испраћали овацијама. За време бивше Југе, може се рећи једне заиста озбиљне државе, нашу репрезентацију пре подне је свечано примио градоначелник Источног Берлина. По подне, први човек Западног Берлина, и то се све догодило у једном дану. Били смо и остали џудо сила. То је онај осећај који сада греје моје срце и покреће тело. А докле ће, то само онај горе зна.

Сад бих заплакао

- Пре месец дана, нема више, Удружење ђака беранске гимназије, и председник удружења Вук Огњановић, некадашњи гувернер Народне банке, приредили су ми у Београду вече као најбољем ђаку прве генерације послератне гимназије. Било је тако дирљиво да бих и сад заплакао. Не због тога што сам осетио то поштовање, већ колико је на том окупљању било угледних људи у свом послу. И колико их је изнедрила наша гимназија, али и читав крај око манастира Морача.

Војник и витез

- И генерал полиције Горан Радосављевић Гури, био је мој одличан ученик, нажалост, није био такмичар. Школовање га је раздвојило од сасвим сигурно блиставе такмичарске каријере. Мени је драго да се, у животу, потврдио као добар човек. Верујем да му је овај племенити спорт, барем у делићу његовог каснијег пута, помогао да буде ратник и витез. Зашто џудо помаже? Зато што се у овом спорту боре људи лавовског срца изгарајући у ватри емоција.

Код Милошевића, на канабету

- Наша репрезентација се вратила са златном медаљом, било је то велико светско такмичење, а Данко Пантић, студент освојио шампионат света. Тада нам је министар спорта Владимир Цветковић јавио да ће нас примити Милошевић. И, отишли смо. Предвиђено је било да се задржимо 20 минута, а остали смо више од сат и по. Слоба је посебно поштовање показао према Данку, с њим понајвише разговарао, с искреним уважавањем за једног младог човека који постиже резултате и школујући се и тренирајући. Тај снимак су емитовале телевизије. И мени се, одмах после прилога, јавља отац. Каже ми: Сад кад сам те видео на оном Слобином канабету, видим да ниси узалуд губио време. Милошевић је био, мислим да је и остао, дубоко поштован међу српским породицама на северу Црне Горе.

И глумци волели ову вештину

- Милош Жутић, међу глумцима, највише је био опседнут џудом. Звао ме је у позориште кад год је требало да се нека улога надогради снагом и вештином. Драган Николић је прижељкивао да савлада ову борилачку вештину, али је одустао. А Бата Живојиновић, чудо једно, кад се припремао за "Инспектора", морао је да вежба. Ја га подучавам, а он, каквог га је Бог дао, ето ти га зором у салу, отвори врата и дрекне отуд: "Вучино, оћемо ли и данас да се бијемо? Ајде, крени". Сад, кад се сетим, могу да кажем да виталнијег тела нема, какво је било код тог дивног чудака.

Прочитајте ОВДЕ све о вези банкарке Борке Вучић и Слободана Милошевића које је осим интереса повезала и зла породична коб.

Извор: Новости

Бонус видео

Џудо легенда је недавно била и гост у једној ТВ емисији.

ПАЖЊА:
Поштовани, молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Правде“ задржава право да скрати или не објави коментаре. Коментаре који садрже говор мржње*, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете - не објављујемо. Такође, неће бити објављиване ни псовке и вулгарности, чак и ако читалац који коментарише уместо целе речи стваља звездице.Коментаре којима нам скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте не објављујемо, као и коментаре који се односе на уређивачку политику, али ће бити прослеђени уредницима и на томе се захваљујемо.Молимо вас да обратите пажњу на правописну и граматичку исправност коментара које шаљете, као и да пишете малим словима, предност ће имати коментари који су написани без правописних и граматичких грешака, а коментари писани великим словима се неће одобравати.
* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА