Правда

Пише: Михаило Меденица Најсвежији пример свакако јесте посета америчког сенатора Рон Џонсона, добрано маргиналне политичке фигуре у односу на значај дат му у Србији и право да шерифује овде, као у каквој заосталој забити америчке прерије! Дошао је, како уосталом и долазе, да испостави нове захтеве, провери да ли се политичке марионете чврсто држе за вашингтонске дизгине и покаже ко у Србији, по оној народној: “Вози трактор а ко отвара капију?!” Наиме, недвосмислено је затражио да држава не дозволи додељивање дипломатског статуса Руско- Српском Хуманитаром центру у Нишу, апострофирајући како се нада да Вучић и народ имати снаге да се супроставе свим покушајима да поменути центар добије ваљани статус! Што се Александра Вучића тиче- ту је вероватно без бриге о чему је посведочила и више него млака реакција председника Србије, који је на Џонсонову констатацију/препоруку/наредбу још једанпут одговорио матром о држави која самостално доноси одлуке о својим интересима, осим, вероватно у случају кад одлуке стигну пре него што се умне главе овде заморе покушавајући да се досете неке?!С друге стране, што се народа тиче ту се господин сенатор малчице заиграо, јер колико год били летаргични, уплашени и обесправљени један аксиом остаје за вјек вјекова- мајка Србија и мајчица Русија, што значи да ако је до народа хуманитарни центар у Нишу већ има дипломатски статус и тачка! Жалосно јесте што није до народа већ марионетске власти која ће док год може врдати са додељивањем имунитета хуманитарном центру, док је без иоле размишљања изгласала и потписала споразум са НАТО који припадницима те алијансе омогућава да се у Србији осећају као у пољском клозету, аболирани од било чега што учине! Зато питање давања дипломатског статуса руским хуманитарцима није тек ствар пуке политике, већ насушне потребе да покажемо како нисмо задњи отирач о који каубоји могу да бришу блатњаве чизме, нити да је Србија кобила коју могу махнити да мамузају бескрајним пространствима лажи и обмана!На страну љубав према Русији, нишки центар заслужује дипломатски статус због свега што је Русја учинила за Србију, грчевито се трудећи да је држи усправном за то мало кичме што је остало у њој!Заслужила је јер центар није никаква “зона 54” већ заиста оно за шта се и представља, а ту је због нас што је онолико пута и доказала у невољама које су нас сналазиле! Но, реаалност је једно а политика друго, и да је среће да се на челу Србије налази државник а не тек пуки председник, па да на сличне “сугестије” одреагује одлучно, баш како је као премијер када је потписан срамни споразум са НАТО који нас малтене сврстава у придуженог члана западне војне алијансе, али… На све што је Рон Џонсон изговорио наш председник није имао одговор, осим оног немуштог али довољно јасног да Руси могу да рачунају само на то да ни на шта не могу да рачунају, што опет не би био никакав проблем да Србија заиста води суверену политику и да не жели прејак утицај ни запада ни истока, без обзира на љубав и све што нас вековима веже с Русијом, но… То “но” је због још једне наизглед небитне али суштински веома важне чињенице- док год на челу државе будемо имали човека који ће усрдно примати другоразредне и трећеразредне политичаре од самосталности Србије нема ни говора! Наравно, наћи ће се камара оних који ће гракнути како смо сувише мали и слаби да бисмо играли на ту карту да председник државе нема шта да разговара са сенаторима, јер зна се како протокол и хијерархија налажу, али у томе јесте сва снага наше слабости! Док год се будемо лагали да смо сувише мали бићемо све мањи и мизернији! Док год председник има кад да отвори и Лесковачку роштиљаду и прима америчке сенаторе- Србија ће бити само крпењача с којом ће се трећелигаши добацивати по блату! Поново ћемо постати велики тек када за председника будемо имали и државника, а државник дефинитивно није особа коју ће као вулканизера уз друм моћи да пробуди свака шуша којој успут пукне гума и довуче у пиџами… Да подвучемо- питање додељивања дипломатског статуса Хуманитарном центру у Нишу је у најмању руку братска обавеза коју морамо испунити према Русији, јер довољно су у наше име изигравали веће Србе од наших државника, ред је да се барем симболично одужимо колико год то каубојима био трн у оку и поштапалица да је реч о шпијунском центру, док они роваре Србијом као на оним стампедо распродајама у њиховим потрошачким богомољама! Да подвучемо и то- нисмо, нити смо икада били толико мали и мизерни да председни државе прима у посету сваку шушу којој се наврне да сврати, јер ћемо у супротном убрзо дочекати да нам из Вашингтона и ресто “благонаклоног” запада шаљу секретарице на разговоре, кад су шефови заузети партијама голфа и испијањем вискија! Да бисмо поново постали оно што је Србија вазда била председник не сме бити пуки декор и шапат на конференцији за штампу уз политичког трећепозивца! Да бимо поново постали оно што је Србија вазда била председник, рекох и поновићу, мора бити државник, а државник је онај на чија се врата куца и пред њима чека, а не онај који их придржава да не падну када их политички “пријатељи” развале ногом, као у салуну… Колика су рудна богаства на Косову и Метохији избог чега желе Србији то да отму прочитајте ОВДЕ. Извор: Фонд стратешке кутуре