Најновије

Вучић је забраздио у незапамћену издају

Добро је што је Александар Вучић осетио за потребним да се обрати јавности у уторак, 12. септембра 2017. у 20:00, да би дао своје разлоге зашто представници Срба са Косова и Метохије – прецизније, представници које је Србима са КиМ Вучић наметнуо – улазе у владу са Рамушом Харадинајем, о ком не треба рећи ништа више од онога што су сам Вучић и његови гласноговорници говорили када је пре неколико месеци био ухапшен у Француској.

Вучић (Фото: Јутјуб)

Пише: Александар Павић

Добро је не зато што је од тога било неке велике користи за земљу и народ, већ зато што је то знак да јавност у Србији још увек довољно јака да Вучића натера да се правда.

И то је отприлике све што је било добро у вези још једног Вучићевог монолога, из ког би, неким чудом, требало да се изроди некакав национални „дијалог“.

Јер тај тзв. дијалог, треба поновити, почива на трулим темељима. На темељима свршеног чина и страшног злочина против државе и Устава. Када се није нудио ама баш никакав дијалог.

Џабе Вучићу што непрестано понавља оптужбе на рачун лоших политика претходних влада, ма колико у томе има утемељења. А има. Али то њега самог не оправдава. Није морао да настави тим путем. Они који тврде да је „морао“ заправо бране тезу да је, зарад власти, све дозвољено, и да је освајање и одржавање на власти императив који се сам по себи разуме. Нико поштеног човека не може да натера на лоше или зло дело.

А Вучић не само да је наставио где су стале све те претходне власти које непрестано критикује, већ је забраздио у незапамћену издају, у облику укидања институција државе Србије на деловима Космета где су оне функционисале. И у облику ничим изазваног давања позивног броја шиптарским сепаратистима. И у облику пуне легитимизације прво Тачија, а сада и Харадинаја.

Нека покаже Вучић тај папир или потпис који је обавезивао њега и Дачића да потписују издајнички, антидржавни Бриселски споразум у априлу 2013. Нема га. Бар не у државним актима. Можда га има негде другде, у некој фиоци у Вашингтону, Бриселу, Лондону, Берлину… Али то је већ нешто друго. То су њихове личне, приватне обавезе, за које их нико из народа није овластио да преузму. Али они су, очито, преузели, и сада би да тај терет пребаце на све нас. У форми националног „дијалога“.

Али, колико год пута то покушали, код оних који су задржали свест, лично и национално достојанство – неће проћи. И вртећемо се у месту, ако треба и до Судњег дана.

Има их који ће ту упорност да се не попусти издајнику и издаји окарактерисати као „тврдоглавост“, „неразумевање реалности“, „екстремизам“, па чак и „помагање непријатељу“. То је, на првом месту, безобразлук. А на другом – то је неразумевање државе. Ако се попусти некоме, било коме, по суштинским питањима попут поштовања Устава и неодустајања ни од једног педља државне територије, онда је све дозвољено. И то је прави увод у будућу револуцију, а не инсистирање на поштовању Устава и закона.

Вучић је унео дубоки немир у земљу, који се осећа при сваком његовом новом јавном обраћању. Он свој унутрашњи немир, проузрокован издајом, једноставно преноси на околину. И покушава, по старом, опробаном рецепту, да замени тезе.

Није, дакле, он непријатељ државе, већ су то они који га нападају због тога што је прекршио Устав и распутио државне институције у једном делу земље. Није он непријатељ зато што је пустио Едија Раму да сам вршља по југу Србије и састаје се иза затворених врата са „својима“ у Прешеву, без присуства и једног службеног лица државе Србије, него они који га за то прозивају.

Није непријатељ он, који је, и у овом последњем обраћању, без икаквог утемељења, поново бацио сенку на већ доказани злочин против српских младића у кафићу „Панда“, и инсинуирао да то, ипак, није било дело шиптарских злочинаца већ Срба – него они који га због тога критикују.

Питати зашто је Вучић то морао, поново, да уради – је исто што и питати зашто „мора“ да Србима непрестано звоца како су нерадници који живе од митова, како морају да промене свест и постану нордијски протестанти, како треба да буду ужасно радосни што им је осванула Икеа као дуго очекивано сунце. Зато што је и то део обавеза које је преузео. Да промени свест једног слободног и борбеног народа и претвори га у послушно робље. Не постоји ни један други смислен разлог за такво понашање.

Тако исто, и када Вучић понавља да од питања Косова „зависи будућност Србије“, он заправо зна да од тога зависи, најпре, његова будућност. Он је тај који је нешто обећао, неовлашћен од народа Србије. Он је тај који вештачки диже ту тему на ниво који јој не припада тако што Србију држи као таоца у потпуно неперспективном процесу ЕУ интеграција, унутар ког се питање КиМ намеће као „питање свих питања“.

Уместо да је Србија била присутна на недавном самиту БРИКС-а у Сјамену као једна од земаља-партнера и будућих перспективних чланица, она тавори у предсобљу расклиматане ЕУ грађевине, у вештачком затвору. А у БРИКС-у, који представља будућност, и који ничију сарадњу не условљава политички, нико није признао независност „Косова“, нити то намерава, осим ако то не учини сама Србија.

Али то није друштво које привлачи Вучића и београдску вазалну дружину. Зато нас они непрестано изнурују својим „дијалозима“ и пренемагањима унутар простора у који су сами себе затворили – па би онда и све остале. Србија, са својим инстинктом за слободу, не може а да се не осећа мучно у вештачком балону вештачки сужених избора које су западни глобалисти, преко Вучића и Дачића, Србији наметнули. Постоји огроман свет, пун ризика али и истинских могућности, који се већ увелико развија изван тог адског балона у ком „ЕУ нема алтернативу“ а будућност наводно зависи од нашег „суочавања са (вештачком) реалношћу“. Балона, испред ког, попут Кербера, стражаре Вучић и Вучићи, задужени да пусте мртве да уђу, али никако и да изађу.

Срећом, има у Србији још довољно живих. Да нема, не би биле потребне ове Вучићеве представе, пренемагања и правдања. С тим сазнањем, мало се лакше подносе.

Сергеј Трифуновић испрозивао Вучића као нико никада до сад. Више о томе читајте ОВДЕ.

Извор: Фонд стратешке културе

Бонус видео

Вучић о будућности односа са Косовом

ПАЖЊА:
Поштовани, молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција „Правде“ задржава право да скрати или не објави коментаре. Коментаре који садрже говор мржње*, псовке и увреде, као и коментаре који се не односе на вест коју коментаришете - не објављујемо. Такође, неће бити објављиване ни псовке и вулгарности, чак и ако читалац који коментарише уместо целе речи стваља звездице.Коментаре којима нам скрећете пажњу на словне грешке, техничке и друге пропусте не објављујемо, као и коментаре који се односе на уређивачку политику, али ће бити прослеђени уредницима и на томе се захваљујемо.Молимо вас да обратите пажњу на правописну и граматичку исправност коментара које шаљете, као и да пишете малим словима, предност ће имати коментари који су написани без правописних и граматичких грешака, а коментари писани великим словима се неће одобравати.
* Закон о јавном информисању – члан 38: Забрањено је објављивање идеја, информација и мишљења којима се подстиче дискриминација, мржња или насиље против лица или групе лица због њиховог припадања или неприпадања некој раси, вери, нацији, етничкој групи, полу или због њихове сексуалне опредељености, без обзира на то да ли је објављивањем учињено кривично дело.

Најновије вести - Ратни извештаји

Најновије вести - ПРАВДА