Монголија је била друга комунистичка држава на свету усвајајући комунизам 1921. године кратко након што се отцепила од Кине. После тога, СССР и Монголија су имали екстремно блиске односе до распада СССР.
Две државе су се 1939. године бориле заједно против Јапанаца које су победили у познатој бици Калкин Гул. Монголија се такође борила на страни СССР током Другог светског рата.
Чланак даје добар преглед њиховог односа данас и начина на који су од конкуренције за утицај у Монголији, Кина и Русија постале партнери пошто су се њихови циљеви објединили.
Године 1994., Државни Велики Курал, монголски врховни орган ауторитета власти, усвојио је концепт иностране политике који наглашава развој доброкомшијских, конструктивних односа са Русијом и Кином као приоритет иностране политике Монголије.
До тада, монголско-руски и монголско-кинески односи пролазили су кроз неколико фаза развоја, доживљавајући и успоне и падове.
У првој деценији која је уследила након стварања Народне републике Кине, Пекинг и нарочито Москва, показали су се од велике помоћи Монголији. Кина је понудила помоћ при изградњи резиденцијалних области у Улан Батору, широког железничко-бетонског моста преко реке Тул, хотела Улан Батор, тржног центра итд.
Совјетски савез је помогао при изградњи града Даркан и околног индустријског комплекса, али и покренуо Ерденет рудник бакра, Шаринголвскиј рудник угља и термоелектричне електране Бр. 3 и Бр. 4 у престоници итд.
Западни аналитичари кажу да је разлог за ову великодушну помоћ била борба између Совјетског савеза и Кине за доминацију у Монголији.
То је све трајало до друге половине шездесетих година, када су се односи између Монголије и Кине покварили због конфронтације која је настала између Кине и Совјетског савеза.
У следећих 20 година, однос између Монголије и Кине се практично смањио на нулу, с једним од разлога што Мао Цетунг са својим поданицима није крио жељу за Монголијом као делом Кине. У то време је зато Совјетски савез остао примарни спонзор Монголије и инспирација за „повод изградње социјализма“.
Петогодишњи уговор о трговини потписан између Монголије и Кине 1986. године покренуо је нормализацију и загревање политичких односа између две државе, што је пропраћено порастом трговинских и економских веза од 1990. до 1993. године.
На крају, све је довело до потписивања основног споразума о пријатељским односима и сарадњи између Монголије и Кине. Споразум је потписан 29. априла 1994. године као резултат посете кинеског премијера Ли Пенга у Улан Батору.
Све то се догодило усред оштрог пада у монголско-руским односима од 1990. до 1992. године. Пад је изазван низом објективних и субјективних разлога и заустављен је потписивањем примарног споразума о пријатељству и сарадњи 1993. године.
Вреди напоменути да је Кина вешто искористила предност пада односа између Монголије и Русије како би појачала свој положај на монголском тржишту.
Период од 1993.-94. до 2000. окарактерисан је пуном стабилизацијом односа између Русије и Монголије и напредовањем Кине као већег монголског трговинског и економског партнера.
Почетак 21. века означио је почетак тренутне фазе монголских односа са Русијом и Кином, чије је кључно својство транзиција од свеобухватно растуће билатералне сарадње до стратешког партнерства и напредовања агенде усмерене на успостављање и побољшање трилатералне сарадње.
Јасно, неопходни први корак у том правцу је да Русија, Монголија и Кина достигну слагање о основним премисама таквог партнерства. Специјални састанак одржан по позиву монголског председника Цакиагин Елбегдора послужио је тој сврси. Господин Елбегдор се срео са руским председником Владимиром Путином и кинеским председником Кси Ђинпингом 12. септембра током 14. самита Шангајске организације за сарадњу у Душанбеу.
По први пут у скоријој прошлости, вође Монголије, Русије и Кине састали су се за преговарајућим столом како би поделили своја размишљања о понуди господина Елбегдора да се одржи трилатерални самит како би се разговарало о питањима сарадње, али и изгледима за ширу сарадњу и безбедносним питањима у североисточној Азији. Важно је напоменути да господин Елбегдор већ дуго размишља о овом трилатералном дијалогу у Улан Батору.
Концепт је поменут у недавним преговорима са Кси Ђинпингом током државне посете кинеског председника Монголији 21. и 22. августа и током Путинове посете 3. септембра 2014. године. Још тада је предлог добио топлу добродошлицу, а у Душанбеу су три лидера нарочито изразила своје потпуно одобравање о овој иницијативи, чинећи састанак у Душанбеу важном политичком прекретницом.
Монголски председник је понудио три принципа која би послужила као основа организације врховног трилатералног самита: 1) Састанак три стране ће се одржавати једном на сваке три године, док ће се заменици министара иностраних послова три државе састајати годишње у Улан Батору ради припремања самита. 2) Дијалог у Улан Батору ће бити отворен за јавност и биће подударан са генералним принципима трилатералног партнерства. 3) Самит ће обрађивати питања која се односе на интересе све три стране, укључујући транспорт, инфраструктуру и регионална питања.
Осликавајући стечен интерес Монголије за побољшање железничких испорука и изградњу ганог цевовода од Русије до Кине кроз западну Монголију, специјалан нагласак се поставља на потенцијал државе да добије значајне приходе од транзита. Узимајући у обзир околности, господин Елбегдор је предложио да три државе одрже радну седницу ове године у Улан Батору ради расправе и резолуције горепоменутих питања. Он је рекао да би радна седница „убрзала сарадњу, не само између три државе, већ и у целом региону“.
Господин Елбегдор је својим јавним примедбама и предлозима дао до знања да Монголија тежи ка главној улози у тространом дијалогу, или бар веома активној.
Током састанка у Душанбеу, Русија и Кина су регистровале свој став према монголској понуди у изјавама својих поштованих вођа и подржале идеју одржавања таквог самита. Путинове речи су биле „верујемо да је успостављање трајног дијалога важан, рационалан и вредан задатак“. Кси Ђинпинг је изразио поверење да че тространи састанак „пружити чврсту основу за развој ближих односа између три стране у будућности“.
Међу осталим питањима, лидери Русије и Кине демонстрирали су своју потпуну вољност да подрже захтев за чланство Монголије у Групи за економску сарадњу Азија-Пацифик на самиту организације у Пекингу у новембру 2014. године.
Међутим, било је мало неслагања о томе где и када ће се самит одржати. Путиново мишљење је било да тространи дијалог треба да се одржи на годишњем самиту Шангајске организације за сарадњу (следећи самит СЦО је у јулу 2015. године у Уфи, главном граду Башкортостана).
Кси Ђинпинг са друге стране, говорио је уопште о важности почетног тространог састанка, без коментарисања времена и места састанка и без помињања да ли ће се уопште одржати даљи састанци после овог почетног.
У својим јавним изјавама, оба лидера су предложила неке своје иницијативе о ширењу трилатералне сарадње о којој би могло да се расправља на предложеном самиту.
Међу његовим другим понудама, Путин је причао о изградњи нове железнице која би пролазила кроз делове Русије, Монголије и Кине; проспектима за повезивање Свиленог пута и Пута степе са руским пројектима; инсталацијама далековода широм Монголије.
Кси Ђинпинг је напоменуо да се развојне стратегије три државе већином поклапају. Кинеска иницијатива за креирање економских зона дуж Свиленог пута поздрављена је од стране Русије и Монголије.
Постоје проспекти за интегрисање руске иницијативе за изградњу транс-евроазијске железнице и монголског пројекта Пута степе, за креирање економског коридора који укључује Кину, Русију и Монголију. Међу осталим предлозима, Кси Ђинпинг је предложио да три државе размисле о изводљивости изградње тројне прекограничне електричне мреже.
Као што се види из приложеног, усред конфронтација и конфликата који се одвијају тренутно у одређеним деловима света, Монголија, Русија и Кина очигледно су одабрале курс побољшања заједничких односа зарад интереса све три државе. С тим на уму, вероватно је да ће сарадња између три државе у различитим областима достићи ниво без преседана.
Извор: webtribune.rs
